piše: Dejan Grujić
Omamljeni vrućinom tumaramo tražeći kakav takav spas. Ako je spas hladovina koju pravi raskošno drveće, u Srbiji je ima dovoljno. Doduše, u glavnom gradu se hladovina može naći ispod senki zgrada, drvoreda, ali su nedovoljni. Pluća Beograda više ne dišu dovoljno za sve koji u njemu žive. Previše nas je na tako malo prostora. Za to vreme, ostatak Srbije zvrji poluprazan. Željni kaldrme, sve što je vredelo – šume, polja, livade i njive – ostavili smo korovu koji se širi ili rasprodali u bescenje.Zauzvrat, ostali su nam golubarnici glavnog grada u kojima se budimo nervozni, razdražljivi i nezadovoljni. Ona priča da je svako ko se probudi u Beogradu dovoljno uspeo u životu, više ne pije vodu. To znaju I naša pametna i nadarena deca koja nam sa raznih svetskih takmičenja stalno stižu okićena zlatom, srebrom, bronzom ili pohvalama. A pri tom treba da znate da te olimpijade znanja uglavnom okupljaju na stotine najboljih predstavnika država iz celog sveta. Treba se u toj konkurenciji dokazati isključivo i samo znanjem. Ne pomaže tu ni uticajni tata, ni mama, ni stranka ni kum, ni profesor. Niko. Samo olovka, papir i znanje sticano u neopremljenim učionicama, uz vrhunske pedagoge i eksperte skromnih primanja. Rekoh, znaju deca iz cele Srbije da se više ni u Beogradu ne živi dobro od znanja. Zato su njihovi pogledi uprti prema svetskim metropolama iz kojih im mašu bogati kapitalisti znajući da će im naša deca svojim znanjem još više uvećati kapital. Na aerodromu u Beogradu njih sa takmičenja, na žalost, dočekuju samo roditelji, profesori ili direktori škola. Poneka opština organizuje prijem, skroman naravno, i to je sve. A onoliki balkon u centru Beograda zvrji prazan. Šteta što ga ta pametna deca ne ukrase svojom pojavom i medaljama isto kao i sportisti. Samo toliko, ništa više. Samo malo treba da se toga neko seti i organizuje performans zahvalnosti za ono što čine da ugled ove zemlje povrate promovišući Srbiju kao zemlju iz koje dolaze šampioni znanja. Zamalo da zaboravim, po ovakvoj vrućini, takvi kakvi smo – nikakvi – teško da bismo otišli da ih pozdravimo. Smor nam je, a i nisu oni nešto poznati. Obični matematičari, fizičari, hemičari, elektroničari… ma, kažem, baš neki nebitni likovi. Dobro jutro!
(Foto: phys.org, ilustracija)
