piše: Kruna Pintarić

 

U Srbiji je Dan žalosti, u znak sećanja na sve proterane Srbe iz Hrvatske, tokom akcije „Oluja“, avgusta 1995. godine.

Povodom dve decenije od akcije „Oluja“ uglavnom se vode polemike o tome da je to bila akcija etničkog čišćenja, a za druge oslobodilačka akcija kojom je hrvatska vojska povratila svoju teritoriju. Činjenica je da je četvrt miliona ljudi proterano tada iz svojih domova, koračali su, išli ko je kako mogao, kolima, autobusima, traktorima, pokupili šta se moglo, a stigli sa onim što nije usput pokradeno. I to od strane raznih, koji su ih „čuvali“, „bili na njihovoj strani“, ili ih se „oslobađali“. Kaže se da sloboda nema cenu, ali taj izgleda nikad nije pod miškom grlio album sa fotografijama, na kojima su možda i prve komšije na rođendanu deteta, Amel, Domagoj i Lazar.

Pre 20 godina, tek sam završila prvi osnovne, leto je počelo, pa i ono detinje, koliko je tada bilo moguće, uživanje. Već istrenirana da slušam kojekakve glave u Dnevniku, samo sam svako veče pitala mamu i tatu: „Je l’ treba da bežimo?“, „Jesu li se dogovorili ko je pobedio?“, „A ko su naši?“, jer je „naših“ u porodici bilo i u Sarajevu, i u Beogradu, i u Zagrebu. Volela sam i Tajči i Bajagu. Volela sam i nove drugare koji su došli 1. septembra 1995. godine, jer prosto mi nije bilo jasno što da ne, iako se šuškalo kako „oni, dođoši“, sada otimaju dobre poslove. Sećam se da je jedna devojčica, na pitanje odakle je, govorila „iz OSEKA“, plašeći se ijekavice, jer je to sada nešto neprihvatljivo.

Moja baka nas je tog leta sve upoznala sa dve žene. Stara baka i bolešljiva kćerka, došle su da žive u dvorišnoj kući kod nje. Došle su iz Plitvica bez gotovo ičega, sa par marama i mnogo srama što su tu, u toj situaciji. Rodbina koja je u Srbiji nije mogla da ih prihvati, a moja baka im je dala kakav-takav krov nad glavom. Ni mi tih godina nismo imali bogznašta, a to smo ipak delili. Od te bake, koja je kasnije nadživela svoju decu, ostalo nam je mnogo prelepih heklanih ručnih radova. Ostale su cele tri godine, skoro do pred bombrdovanje i novi talas izbeglica. Pare za povratak nisu imale. Skupljali su moji baka i deda po komšiluku za kartu, a one se posle javile iz Osijeka. Nisu se ni tamo snašle, povratnici su dobijali otkaze, ali su htele da vrate novac. Nije trebalo. Nije trebalo ništa od toga da se desi. Nije trebalo da profitiraju najmutniji i najbezbrižniji, odsečeni od sudbina onih u kolonama.

A njih evo i danas. Govore o ljudskim pravima izbeglica koje prolaze kroz Srbiju od ratnih strahota. Kažu, teško im je, trudimo se da pomognemo. A za one od pre 20 godina, Beograd nije želeo da zna. Sve do trenutka kada su kec iz rukava za govorancije. Poštujem Dan žalosti i pomen svim nevinim žrtvama. Ne poštujem nikoga ko je o nama svima odlučivao, trgovao, jer ni oni nisu poštovali nas. To je eto, tako prosto, ali volimo da kažemo to „ali…“. Nema ali! Vrpca je odvezana, da bismo se, prutić po prutić, ponižavali i lomili. Ako vi, dragi političari, osvežite pamćenje samo kada je dan sećanja, oni koje 364 dana zaboravljate, i te kako pamte. I biće glasni, kad tad, sigurna sam.

99(Foto: snjtoday.com, ilustracija)

 

Advertisements

O darkok

Za neke: novinar Za druge: radio-voditelj Za treće: priređivač knjiga Za četvrte: "Onaj, kako se ono zove?" Za pete: Davkin gazda (Davka je najluđi pas na svetu) Za šeste i sedme: komšija Za jednu novinarku: "Čovek koga je preporučio Milan Jeličić" Za kelnera Miću: Hoćemo li i danas duplu, slađu kaficu? Za one kod kojih radim, a koji traže sponzora: "Legenda" Za malog Nešu: "Moj prvi deda Mraz" Za one koji traže njegove izjave: "stručnjak za marketing" Za prijatelje: Dača Za druge prijatelje: Dačo, kako si? Šta radiš? Je l` znaš zašto te u stvari zovem - potreban si mi nešto... Za kasirke u samoposluzi: Onaj neobrijani što stalno kupuje i veliku kesu Za pse lutalice: Ej, evo ga onaj što pada na mahanje repom Za one koji veruju: Čovek koji je organizovao seminar za putovanje kroz vreme koji se održava juče Za prodavce visećih mostova po kućama: Klijent koji voli ljubičasto-bele mostove Za pristalice reinkarnacije: Bivši zec iz Portugalije, zatim "Napuljski kantoprevrtač" (pseća rasa), potom drvoseča u Sibiru, pa švalja u Češkoj, pa trgovac u Barseloni, a budući humanoid 3M - klasa 2. Za estete: Osoba koja proučava veštinu namigivanja Mesecu Za duhovite: Osoba koja proučava delimično pusta ostrva i Oblake u bermudama Za tebe: (upiši ono što osećaš i misliš)
Ovaj unos je objavljen pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak i označen sa , , , , , , , , , , , , . Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s