piše: Dejan Grujić
Zavoleli su se iznenada i bez objašnjenja kao što je to slučaj u iskrenim ljubavima. Imala je sobu, toplu, ukrašenu retkim sitnicama koje se u mraku obasjanom uzajamnim strastima primećuju kao dragocenosti kojima će biti okićeno sećanje na nezaboravne trenutke. Bila je drugačija. Imala je stil istančan do najsitnijih detalja koji su se zauvek urezali u pamćenje zaljubljenog umetnika. Pesme joj je pisao, srećan što je pronašao svoju kraljicu obraza seljanke i manira gospođe. Gazdarica joj nije bila tu, pravi raskoš slobodnog vremena za ljubav u Beogradu ali i u Zagrebu kod Grkovića u ulici Proleterskih brigada 39. Iako miris narandže kojim je odisala spokojna mala soba nije uspeo da zauvek zapečati trajnu ljubav dvoje mladih slobodnih umetnika strasti, zauvek je ostalo sećanje na trenutke prepuštanja emocijama vatreno sjajnim. Ostavila ga je, udala se, a on je ostao sa sećanjima uz duge šetnje kraj mora. Zvala se samo u pesmi Ines, a inače rasplet ove priče dao je nedavno on sam, poznat celom jugoslovenskom prostoru po svojim nezaboravnim stihovima i notama. Sve se desilo pre više od pedeset godina, a ona je danas udovica koja živi u Milanu i nema dece. Bavila se likovnim umetnostima. Nikad ga ni za trenutak nije napustila. Napravila mu je jednu bronzanu bistu, pet poštara ju je nosilo koliko je bila teška. Gotovo svake godine je umela da dođe uzme sobu u hotelu “Esplanade” i provede u Zagrebu tri, četiri dana – da mu bude blizu i da se samo vide. Priča dalje da je njegova pesma o opevanoj ljubavi obeležila ovu ženu za ceo život. Nedavno ga je Rade Šerbedžija molio da na jednom njegovom nastupu zajedno izvedu Ne daj se, Ines. Nije ni slutio da ubuduće Ines neće imati razlog da dođe ponovo u Zagreb i pozdravi svog davnog ljubavnika. Nismo ni mi znali. Ubeđeni smo da to nije znao ni Arsen Dedić koji je odlučio da svet koji ga je voleo napusti i ode zauvek u legendu. A to je već bio. Legenda poezije i muzike.
(Foto: rizingerium.blogspot.com, arhiva)
