piše: Dejan Grujić
U našu kuću stigao je prvi televizor čim sam napunio šest meseci. Razlog kupovine, kasnije je objašnjavala moja majka, bio je moj opčinjeni pogled u crno-beli ekran koji je bio u kući naših prijatelja. Majka me je predveče, znajući kad počinje program, odnela kod komšinice na kafu, počela da je srkuće i kad su počele reklame ja sam podigao glavu i zagledao se i bio miran kao bubica. Siguran sam da je moja majka preterivala, imao sam i ja dete od šest meseci i to u dva primerka, pa nisam tako nešto primetio. Ali, dobro. Druga vremena, drugi ljudi, želja za sustizanjem budućnosti i napretka, tek – prvi kredit je podignut zarad televizora koji je zauzeo centralno mesto u našem, tada nevelikom, stanu. Kad sam se osvestio, odnosno kad sam znao šta gledam, sećam se da sam obožavao „Neven“, dekicu koji je igrao čika Zmaja, ponavljao do besvesti „pitam se, pitam“, a onda kad je krenula „Kockica“, nije bilo kraja mojoj sreći. Zamišljao sam kako će Branko jednom sa drugarima da dođe i do mog doma i povesti me u neku avanturu. „Babino unuče“, „Poletarac“, „Usijane glave“, „S varjačom u svet“.., ko će se setiti svih bisera tadašnje televizijske produkcije a koji su me beskrajno zabavljali. Sećam se i da je taj televizor pokojne EI iz Niša bio marke Kristal, da je imao dijagonalu od čak 56 cm, i integrisan UHF prijemnik. To je značilo da može da „hvata“ i prvi i drugi program, ali problem su uvek bile antene za onaj „drugi program“ gde su uvek bili nekako bolji i zanimljiviji sadržaji. Izvinite dragi inženjeri ako me slušate, nama je umesto vaše mrežaste antene za drugi program odlično poslužio jedan veliki aluminijumski lavor. Isekli smo jednu četvrtinu lima, na krajeve spojili dipol kabl, i to je primalo Avalu bez problema. Dobro, bilo je malo snega, ali sredinom sedamdesetih imati dva programa u isto vreme – bila je stvar prestiža. Početkom osamdesetih, tačnije za Olimpijadu u Moskvi, kupili smo kolor televizor, i tada je to postao pravi kućni bioskop, doduše mikro varijanta sa sve šustiklom pride. I tad smo podizali kredit, ali nije bilo problema u otplati. Bili su to dinarski, neindeksiranu u marke ili franke i inflacija ih je grickala iz meseca u mesec. Uhvatili smo tada „Doktorku na selu“, „Pozorište u kući“, zadnju sezonu, onda je krenuo prvi jutarnji program, „Bolji život“, i tako… sve do Zvezde koja je postala prvak sveta kada sam kupio sebi vlastiti televizor sa crnim ekranom marke Tošiba dijagonale 51 cm. Mnogo kasnije su stigli inči. Svi televizori koje sam nabrojao i danas su u ispravnom stanju, dakle mogu da prate uz set top boks i ovu savremenu digitalnu televiziju, a sve ovo napisao sam jer nam je danas svima u RADIO-TELEVIZIJI SRBIJE – divan dan. Naša mlađa sestra, televizija, slavi rođendan. Tačnije, na današnji dan, pre pedeset sedam godina emitovan je prvi Dnevnik u 20 časova. Vodio ga je legendarni Mića Orlović i postavio standarde koje ni danas mnogi ne mogu da dosegnu. Neka je dugovečno i srećno, sa što manje repriza a što više novih i lepših emisija. Treba nam dobra televizija. A takva je ova koja danas slavi jubilej. Ja u to duboko verujem. Dobro jutro!
(Foto: logos.wikia.com, arhiva)
