piše: Kruna Pintarić
Uspomene i iskustva su, može se reći, temelj onoga kako gledamo na svet. Na osnovu pravih ili takozvanih „lažnih“ sećanja, gradimo sliku o sebi, o onome šta nam se sviđa a šta ne, i biramo šta ćemo uraditi sledeće.
Kako pojedinac razmišlja o istoriji sebe i ljudi koje je sreo, tako učimo i o velikim događajima koji se nalaze u udžbenicima. Oni koji su prenosili svetsku istoriju, nisu pisali o svojim sećanjima, već o zvanično dogovorenoj verziji početka, toka, i završetka nekog sukoba. Samo o sukobima i učimo.
Jeste li pisali dnevnik kao klinci, tinejdžeri? Da li to sada radi možda i vaše dete? Tu je istorija. Tu možda nisu objektivne činjenice, ali je lično sećanje jako važno za konstruisanje priče o deliću nečijeg života. Čitajući, u poseti „roditeljskom gnezdu“, jedan takav svoj dnevnik, i smejala sam se, i doživela transfer blama od mlađe sebe, pa malo i rastužila u nekim delovima. Ali, pre svega mi je bilo drago što takvo nešto postoji! Dovede u pitanje i to kako ste zapamtili neke stvari, ljude, sebe.
Mojima sam zato predložila da uradimo nešto. Sve porodične priče, sva sećanja, anegdote, opise predaka, da sakupimo na jedno mesto. Dok još ima toliko živih svedoka, da zapišemo šta je baka zapamtila o svom tati, šta mama o tetkama, šta tata o svojoj mami. I priče bi se proširivale na sve koji budu spremni da nam daju komentar. Takvu istorijsku čitanku, mislim da bi trebalo svaka porodica da poseduje. Jer, sigurna sam da ni ne znamo kakve „mangupe“ i heroje imamo u familiji, ili, da li bi nam deda bio najbolji drug da smo mogli da budemo vršnjaci. Unapred se radujem takvom dokumentu, koji će, nadam se, biti dugo dopunjavan.
Dobro jutro!
(Foto: psihobrlog.wordpress.com, ilustracija)
