piše: Ru Šavr
MUZIKALNA CRTICA
Da li vam se događa da, s vremena na vreme, čujete pod prozorom prodorne i vesele zvuke duvačkih (i udaračkih) instrumenata? To nije bilo kakvo, obično duvanje, već se truba praćena tarabukom začuje iznebuha i trgne vas. Dve, do dve i po uvek iste melodije čuju se čuju u ovakvim okolnostima. To je najčešće ceo repertoar. Te prepodnevne ili podnevne serenade započinju iznenada, zaparaju uši prodornom svirkom koja, budući da se izvodi danju, ima svoje opravdanje. Onda se isto tako iznenada i završe. One su tu da vas podsete da je upravo započeo neki praznik, ili tek što nije. Dešava se, doduše, da se uopšte ne setite nijednog praznika koji bi dao povoda ovom veselju, recimo usred nekog radnog dana, pa se stoga preslišate, utvrdite istinu i nastavite dalje sa svojim poslovima. Neki od nas velikodušno bace kroz prozor malo sitniša, neki zatvaraju prozore. Kako god bilo, sve to prođe veoma brzo i buka se udaljava. Seli se pod druge prozore s istim ciljem. I svi su zadovoljni: svirači zato što su uzeli neki dinar, a stanari zato što se buka prekinula.
Ipak, ovi izvođači po pravilu ne bi mogli da izdrže konkurenciju uličnih svirača koji odaberu neki kutak na ulici i tu dugo sede i sviraju. Za razliku od onih prvih, putujućih, koji ne moraju da nauče više od dve i po pesme, ovi imaju ozbiljan repertoar jer se na ulici ipak morate zadržati neko vreme… Letos u jednom gradu videh momka koji je toliko dobro svirao i pevao na ulici da su ljudi zauzeli mesta u lokalnim kafićima i netremice ga slušali. Neki su čak i igrali. A kada se pesma završila, čekali su na red da mu ostave novac.
Tako se iz ovoga vidi da greše oni koji misle da danas dobar izvođač nije na ceni. Ali, da bi se začulo kotrljanje novčića po trotoaru, treba se potruditi i razgaliti nečije srce.
Dobro jutro.
(Foto: pixabay.com, ilustracija)
Beograd202 