piše: Dejan Grujić
Krenem u posetu jednom prijatelju. Imao je saobraćajnu nezgodu iz koje se, hvala bogu, izvukao živ i zdrav, doduše sa povredama, nagnječenjima i prelomom. Mora da leži u bolnici minimum dve nedelje, tako su mu bar objasnili lekari. Taman da zakoračim na pešački prelaz, bilo mi je zeleno na semaforu, ispred mene se uz jaku škripu kočnica zaustavi devojka koja je u ruci držala mobilni telefon i razgovarala. Preseče me oštra munja preko stomaka, osetih klecanje u kolenima ali nastavih dalje. Bio sam miran, nisam reagovao. Ulazeći u autobus, dohvatih se za šipku iza vozača. Velika gužva. Za vreme vožnje vozač autobusa non- stop kuca poruke i odgovara na pozive. Ostajem miran, mada mi nije baš pravo. U trenutku odsustva pažnje na ono što se dešava oko mene, poleteh prema staklu koje odvaja vozača od putnika. On je morao naglo da zakoči. Ispred njega je bez ikakvog upozorenja naglo zakočio vozač automobila koji je držao u ruci mobilni telefon baš kao i vozač autobusa. Tu već nisam ostao miran. Kršeći zakon, lažno se predstavljajući, obratih se vozaču: „Ja sam iz Agencije za bezbednost saobraćaja i ako smesta ne prestaneš da koristiš mobilni dok prevoziš sto ljudi, automatski ću pozvati prvog saobraćajca da ti oduzme dozvolu i isključi iz saobraćaja!“ Vozač je ćuteći odložio mobilni. Sve vreme putovanja nije ga ni pogledao. Video sam da telefon non-stop zvoni, ali vozač je ostao nezainteresovan i vozio je koncentrisano. Stigoh napokon na kliniku kod prijatelja. Krenuli smo s pričom o tome kako se sve desilo pa je nastradao. Navodno, jedan ispred je naglo skrenuo, on je probao da zakoči, kasno ga je video i eto gde je sada. U zavojima i gipsu sa infuzijom pride. „A taman sam se pomirio sa Tamarom.“ „Kako ste se to pomirili?“, pitao sam. „Pa, zvao sam je da joj objasnim da sam sa Banetom bio na pecanju i da nisam imao domet da joj se javim.“ „Čekaj, ti si u trenutku udesa sa Tamarom razgovarao mobilnim?“, pitao sam. „Mobilnim, normalno, pa odakle mi fiksni u autu!“, brecnu se prijatelj. Aha, tako znači. Pade mi na pamet ono moje lažno predstavljanje. Šteta što nisam bio s njim u tom trenutku dokazivanja alibija Tamari. Saobraćajna policija bi mi verovatno bila zahvalna što sam ih poštedeo uviđaja, Hitna pomoć zato što sam im uštedeo izlazak na mesto udesa, a i ovi iz Agencije za bezbednost saobraćaja ne bi se ljutili na mene što bih, iako kao lažni kolega, na neki način bio njihov najbolji promoter u borbi protiv nesavesnih vozača. Uzmimo se u pamet, ostavimo mobilni da zvoni dok vozimo. Ima vremena za SMS i razgovaranje ili proveru statusa na Fejsbuku. Za rasprave i pomirenja je posle kasno.
Dobro jutro!
(Foto: www.detoxmg.eu, ilustracija)
Beograd202 