piše: Dejan Grujić
Nekada je u Šumadiji, gde sam odrastao, običaj bio da se mleko ne kupuje u prodavnici. Mnogo bolje bilo je domaće, takozvano seljačko. Običaj je bio da se uz preporuku poznatih sklopi dogovor sa mlekaricom, koja bi svakog jutra donosila sveže mleko u velikoj kofi i sipala ga u šerpu ostavljenu negde ispred kuće, gde bi se već dogovorili. Tako su radili i moji stari. Mleko je bilo odlično, kajmak posle kuvanja bio je debeo dva prsta. Tako sam vremenom upoznao Šumadinku od nekih pedesetak godina koja nam je svakog jutra donosila mleko, a ponekad bi dovukla i po nešto od povrća, voća najčešće. Zvala se, čini mi se, Živodarka, a mi smo je zvali Žića, imala je odrasle sinove i muža rabadžiju. To je onaj koji konjskom zapregom u slobodno vreme, uglavnom između 8 i 12 sati, prevozi sve što zatreba varošanima. Često je Žića dolazila u varoš, skoro pa svakodnevno, noseći po 30 litara mleka u kantama koje su se nosile na ramenu, prebačene preko drvenog koca. Nije to bio baš veseo prizor. Žena koja pešice prelazi nekoliko kilometara posle velikog posla oko stoke, muže i pripremanja hrane za ukućane, posle povratka kući imala je ko zna koliko još poslova da obavi. Bila je tu i briga oko bašte, njive, pranja veša na ruke, polivanja, čišćenja avlije, štale, kuće, hranjenja kerova, živine i da ne nabrajam. Samo pretpostavljam šta je sve moglo da čeka jednu seljačku ženu okruženu muškarcima. Jednom je Žića došla sa modricom ispod oka. Rekla je da je pao orman na nju dok je pomerala da očisti, a mi smo znali već da njen rabadžija ima tešku ruku kad potegne malo više. Onda je jednom rekla da je probadaju krsta i da se teško ispravlja kad ustaje. Zatim je prošlo neko vreme, pa je nije bilo. Nismo imali mleko nekoliko dana, pa su moji otišli do njene kuće. Nisu zatekli nikoga. Otišli su u bolnicu da je posete. Šta se dogodilo sa Žićom? Usled teškog oboljenja bubrega, završila je u hitnoj pomoći, zatim su joj u bolnici pronašli povišeni šećer i pritisak. Usledilo je mučno i dugotrajno lečenje koje se završilo tako što smo mleko prestali da kupujemo jer više nije imao ko da muze krave i donosi nam ga. Otišla je na neko rajsko mesto, verujem, ostavljajući iza sebe muku težačkog života i sav jad žene sa sela koji i danas, na dan koji obeležavmo u počast ženama iz ruralnih područja, nije manji. Ne znam da li se žene sa sela ovoga jutra uopšte osvrću na to što je danas njihov dan, ali znam da sigurno obavljaju teške poslove, bez osiguranja, imovine i prava da žive kao varošanke. I ko zna kada će se to promeniti, jer uzalud je njima Međunarodni dan žena iz ruralnih područja. Stoka se i danas mora nahraniti, njiva okopati, a ručak pristaviti dok u loncu vri prljav veš muškaraca.
Dobro jutro!
(Foto: www.forum-srbija.com, ilustracija)
