piše: Dejan Grujić
Naši domaći filmovi obiluju savetima za dobru ishranu. Recimo, Bata Stojković je u filmu „Varljivo leto ’68.“ glumio oca koji je svom podmlatku usađivao u glavu da treba svakog dana jesti zeleno, crveno i žuto uz obavezan batak pride. Pa onda, pre trideset godina je her Žika Pavlović svojoj Elzi u filmu „Kakav deda, takav unuk“, tražio slaninu, sarmu, podvarak, džigericu, crevca, iznutrice, jezik, salamu, šunku, a Elza je servirala spanać, praziluk, šargarepu jer je to „zdrafo“. U vreme kada su pomenuti filmovi žarili po bioskopima širom zemlje, mi smo kupovali viršle sa senfom u crvenim kioscima. Kasnije su stigli hamburgeri, roštilj iz Leskovca, pizze i ostala brza hrana. Sve smo radili pogrešno. Ovih dana, upozorenje svetskih lekara ustalasalo je Zlatibor, Pirot, Kraljevo, Sombor i ostala geografska područja poznata po proizvodnji domaće slanine, kobasica i pršute. Navodno, ovo je hrana koja priziva najtežu bolest pa je treba izbegavati u širokom luku. Panika je bez razloga. Lekari su upozorili da unošenje industrijski prerađenih mesnih proizvoda donosi rizik od još uvek nelečene bolesti. Međutim, u savremenom poretku gde za što više ljudi treba iz dana u dan količnski sve više hrane, imperativ predstavljaju dodaci kojima se uvećava količina, pojačava ukus, produžava trajanje i snižava cena tih proizvoda. Šta sad da smisli svetska industrija hrane? Kod nas to neće mnogo ugroziti proizvođače. Sve je manje klanica, a srećom još uvek mnogo samostalnih proizvođača kobasica, pršute ili slanine. Gepek prodavci i dalje su tu, u okolini pijaca, sa svojim mesnatim repertoarom. Zna se šta naš seljak stavlja od začina u meso – so i ponekad alevu papriku. Dobro dođe i komadić belog luka u dimljenu kobasicu tek da samo malo ubije masnoću i olakša nam varenje. Dakle, zime nema. Sada slobodno možemo da se pravimo naivnim, kao francuske sobarice, i pokrenemo kampanju o zdravom dimljenom mesu sa zlatiborskih ili pirotskih proplanaka, srpskom specijalitetu koji samo ovde uspeva a čini ga meso od ovce, govečeta ili svinjčeta. Tako bi se malo oparili a i očuvali proizvodnju čačkalica. Uostalom, one su najbolji desert nakon obilnog prežderavanja mesišta. Samo da nam domaće meso ne bude iz Brazila, Perua ili neke druge daleke ali bliske i prijateljske zemlje. Znam nas. Na sve smo spremni samo da ušićarimo na brzinu, količinu i jeftinoću. Baš kao i svetski proizvođači pašteta, viršli, narezaka, ili salama. Pa pobogu, Srbi smo, zar ne?
Dobro jutro!
(Foto: www.coolinarika.com, ilustracija)
Beograd202 