piše: Dejan Grujić
Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, sa drugarima iz srednje škole krenem u Sarajevo. Onako, na jedan dan i dva noćenja u čuvenom vozu Bosna-eskpres, bez torbe, s rukama u džepovima. Bilo je tada jednostavno putovati. Učlaniš se u Ferijalni savez, okupiš bar pet drugara, postaviš sebe za vođu puta, odeš na stanicu i dobiješ, maltene po ceni jedne karte, komplet povratnih karata za celo društvo. Seli smo negde oko ponoći u kupe, pustili sa kasetofona kompilaciju domaćih hitova i krenuli da jedemo, pijemo, pevamo i radujemo se odlasku u grad u koji nikada nismo putovali. Sve je proteklo u najboljem redu, stigli smo rano ujutro. Odmah smo krenuli put Baščaršije, na vruć burek sa ovčijim kiselim mlekom, usput sreli nekoliko sjajnih mladića koji su verovatno po akcentu prepoznali da smo iz Beograda i naravno, odmah je palo piće u prvom kafiću, pa opet ćevapi ali na kajmaku, pa razmena adresa, brojeva telefona i preduga priča koja se prenela i na Vrelo Bosne gde smo opčinjeni lepotom zamišljali kako ćemo tu ostati do kraja života. Sjajan provod u srcu grada, mestu gde su svi bili „raja“ gde nisam znao ko je ko, a opet video da su tu smeštene i u miru stoje džamija i crkva, i katedrala i sinagoga, vodiči koji su se nekako sami nudili da pokažu grad, učinili su da sam nezaboravno iskustvo. Brzo je prošao taj dan u Sarajevu i ja se tom lepom gradu više nisam vraćao. Čak ni u sećanju. Rat je učinio da se veze prekinu, vozovi stanu, puške zapucaju, a ljudi se promene. Nisam ni imao volje da idem tamo, jer sam želeo da tamo zateknem sve kao te davne 1986. godine. Znao sam da je to nemoguće jer su talasi Miljacke odneli neka davna lepša vremena i mladost samim tim i onu radost susretanjima sa novim, a opet starim i poznatim donoseći tri granice tokom putovanja, kontrole i maltretiranja. Više mi nisu ni pesme bile iste, ni „Stanica Podlugovi“, ni „Selma“, „Sarajevo, ljubavi moja“, jer se nisu mogle slušati u vozu sa prijateljima. U samoći ove pesme mogu samo da izazovu setu, radost nikako. Međutim, ima nekih ohrabrujućih vesti koje stižu, a tiču se planova da bi uskoro Beograd i Sarajevo mogli biti povezani čvršće gradeći novo poglavlje istorije, ali i novu prugu između dva grada. Iščekujem da čujem šta će se političari dogovoriti, jer da se običan narod pita, sve bi to još odavno bilo utanačeno. Doduše, nikad nije kasno za razum i obostrani interes.
Dobro jutro!
