Ustanak (5. novembar – Crtica)

piše: Vanja Savić

Šta se dešava kada mislite i ubeđeni ste da poznajete neku osobu, a ispostavi se da je sve što ste do tog momenta znali, bila jedna velika laž? Kako naterati sebe da i dalje gledate tu osobu i pustiti je da živi u ubeđenju da vas je obmanula? Sve je više takvih ljudi, a sve manje onih koji su spremni da kažu istinu i urade ispravno, i čista obraza, uzdignute glave stanu ispred svih. Što kaže komšija: “Dok ja budali objasnim, počnem da verujem da je on u pravu“. I zaista, u određenim situacijama se zapitamo: „Da nismo možda mi sve videli i protumačili pogrešno? Da nismo sve to sanjali pa pretvorili u stvarnost?“. I, dok još uvek imamo zdravog razuma, makar malo, pokušavamo da pronađemo svoju oazu mira i zadovoljstva, gde nema mesta takvim ljudima i dešavanjima koja nas izbacuju iz ravnoteže. Lično, volim pirodu i vodu. Smiruje me dok sedim pored nje i gledam kako lagano otiče ka svom cilju. Ta ista voda ne zna gde će završiti svaka njena kap, ali teče, nekada mirno, nekada uzburkano i ne dozvoljava nikome da je zaustavi na svom putu. Uvek pronađe način da stigne do svog odredišta. Tako bi trebalo da bude i sa nama. Ne dozvoliti nikome da nas poremeti i pomeri sa našeg puta. Sve te osobe mogu da budu samo nemi ili bučni posmatrači, dok mi idemo ka našem odredištu. Dobro jutro.

(Foto: hamsayoga.wordpress.com, ilustracija)