Piše: Vanja Savić
Poznato vam je da se u supermarketima prodavci stalno žale na mušterije. Zahtevni smo i ni sami ne znamo šta hoćemo. A šta kad mi znamo šta hoćemo, a sa druge strane ne dopire to što hoćemo do osobe koja bi trebalo da nas usluži. U kraju, u jednoj od takvih prodavnica, imam dve vrste prodavačica: one koje mrze sebe i ceo svet i one koje su uvek pozitivne, nasmejane i ništa im nije teško. Prva vrsta uvek gunđa, ništa joj nije po volji, a nemoj slučajno da se ne složimo sa onim što nam one daju jer bi izbio treći svetski rat. One nasmejane pronađu način da vas oraspolože, da vam ulepšaju dan, a nisu plaćene za to, i verujem da imaju mnogo više razloga za nezadovoljstvo od ovih prvih. I gde je sad tu logika? I još jedno zapažanje: mrzovoljne uglavnom rade sa noževima, kod frižidera, mesare, dok su one raspoložene, razbacane po prodavnici da fizikališu ili rade na kasi sa novcem. Do kog zaključka dolazimo? Da svoj posao ne rade dobro oni koji raspoređuju radnike na odgovarajuće pozicije. Znači šta… nije radnik kriv što je nezadovoljan ili zadovoljan, već poslovođa koji ne zna da prepozna i iskoristi potencijal radnika. I opet dolazimo do još jednog zaključka: krivi su rukovodioci, a ispaštaju mušterije.
Dobro jutro.
(Foto: imageverybigges.tk, ilustracija)
Beograd202 