piše: Vlada Todorović
Papir i papir
Zvala me banka da mi da novu karticu. Menjaju je svake godine i tako, odo’ ja da uzmem to neophodno parče plastike.
U banci nigde nikog – milina. Ne računajući to što sam morao da se potpišem na jedno četiri mesta, cela procedura obavljena za par minuta. I tako, pravac iz banke sa novom „plastikom“ i tačno deset stranica ugovora o korišćenju „elektron debitne kartice“.
Nešto razmišljam, ja sam dobio deset stranica teksta, u banci je ostala identična kopija i još jedan štos papira za koje ni ne znam šta su, ali su uredno bile prikačene uz moj ugovor. Gomila papira s obzirom na činjenicu da je sve to ostalo i u kompjuteru.
Naravno, nije loše imati podatke na par odvojenih mesta, zlu ne trebalo, ali nekako mi to dođe velika potrošnja papira. Bez potrebe.
Sećam se kada je prvi kompjuter ušao u moju sobu. Majka ga gleda i komentariše: „Eto, napunio si sobu papirima i knjigama, sad još i ovo čudo“. Ja ponosno odgovaram: „Videćeš, uskoro neće biti papira!“
Od tada je prošlo… Dvadeset godina i sedam meseci. Samo ću vam reći da je u sobi još više papira. I kompjuter. Svakako noviji od pojedinih papira koji su tu… decenijama. Da je živa, majka bi mi samo rekla: „Eto, je l’ vidiš da sam bila u pravu!“.
(Foto: rokaj.ba, ilustracija)
Beograd202 