Piše: Dejan Grujić
Imao sam dve babe, po ocu i majci. Obe su bile žive u vreme dok sam bio dete. Bile su daleko od mene i retko smo se viđali. Jednom godišnje. Ali, zato je uvek pored mene bila jedna tuđa baka, a opet više moja nego svojih unuka i praunuka. Tako je život udesio da ona bude deo mog odrastanja. Zvala se Milena, ali su je svi zvali Mika. Živela je u jednom prelepom šumadijskom gradu, u naselju Đunis, u kući koju je opština nazvala – dvor. Ona je bila krivac što sam zauvek zavoleo svoju veru, tradiciju, običaje i verovanja. Ona je sve znala. Kako se šta radi, šta valja a šta ne. Kada nešto treba započeti, ili kada odustati. Sveštenika je primala u kuću samo pre podne. Komšije su je volele jer je bila oštra, mudra, pravedna i čestita. Bila je najstarija u kraju, ali niko je nikada nije mogao da prevari. Išla je redovno u crkvu. Slavila je slavu Đurđevdan i Lučin dan. Vaskrs i Božić se podrazumevao. Mene je mnogo volela. Nekada davno, pre četrdesetak godina, ja sam postao njen jedini položajnik. Sve dok nisam otišao u beli svet, svakog Božića, čekala me je u pola šest, gurkala da prodžaram vatru jer se tako valja, onda mi iznosila kiflice i vanilice da ih samo probam i zakazivala ručak. Obično za dva posle podne. Za ručak bi spremala supu, rinflajš, sarmu, džiger sarmu, pečenje i kolače. Sve to zalivali smo, ona crnim vinom, a ja nekakvim klakerom ili kabezom. Tako je ona zvala neke svoje sokove od kupine, maline i višnje. Kasnije sam se uverio da klaker i kabeza ni izbliza nije Mikinim sokovima, ali ko me je tad, kao dete, i pitao za razliku. Lomili smo česnicu, a ona bi uvek nameštala da ja dobijem paru. Onda bi sledio poklon. On se sastojao od šarenog, izvezenog boščaluka u kome su se nalazile vunene čarape, obavezno košulja, maramica, ratluk ili žele bombone i pare. I tako svake godine, sve dok nisam napunio 17 godina i odselio se u neki beli, pokvareni svet u kojem i danas obitavam. Otišla je moja baba Mika bogu na istinu sa 104 pune godine, bog da joj dušu prosti, a meni ostavila uspomenu na prošla lepa vremena od kojih će možda neko, ko čuje ovu priču, isplesti nekom majušnom položajniku vlastite uspomene od kojih će živeti za tridesetak godina. Uspomene na blede, a ne blede ni likovi onih koji su nas zadužili svojim dobrim delima. Eto, ja moju baba Miku i sada vidim kako mi prinosi boščaluk. Tako mi je lepši svaki Božić, dok se sećam onih davnih, prošlih. Dobro jutro!
(Foto: blogs.sacbee.com, ilustracija)
