piše: Dejan Grujić
Vodosnabdevanje postaje veliki srpski problem. Sa svih strana stižu nam vesti da su neki gradovi ostali bez vode iz raznih razloga. Razlog su, između ostalog, zagađeni prirodni rezervoari. Ko ih je uništavao godinama i punio otpadom? Mi. Ko nije mnogo ulagao u razvoj vodovodne mreže? Mi. Ko je sredstva prikupljana za rekonstrukcije proneverio? Mi, preko onih kojima smo u ruke dali moć da te pare proćerdaju za ko zna koje namene, najčešće lične. Pre neki dan u jednom beogradskom naselju, desilo se da je pukla cev u zgradi koja je priključena na zajednički vodomer sa još jednim ulazom. Stanarima koji nisu imali kvar, voda je zavrnuta na više od dvadeset sati, a da niko te ljude nije obavestio da prikupe osnovne rezerve za najnužnije potrebe. Alarmirane su sve nadležne službe i došlo se do toga da niko od njih nije kriv jer je u pitanju bahatost i bezobrazluk nesavesnog i nepoznatog počinioca. Formulacija od koje se kosa na glavi diže roditeljima male dece, ili deci bolesnih roditelja, a od nje slaba korist kad nema vode, pogotovu noću. Iako se zna da građani sami ne bi smeli da zatvaraju glavne ventile, ipak je to neko učinio na svoju ruku. Sve bi bilo drugačije da je taj nepoznati počinilac komšijski upozorio susede da pripreme zalihe. Ovako, napravio se lud, zavrnuo ventil, otišao da spava čekajući dok svane a svojim komšijama ostavio gorak ukus u ustima koji nije uspela da opere voda koja je ipak stigla posle intervencija više različitih komunalnih službi i institucija. Opet ćemo okriviti našu otuđenost. „Baš me briga što drugi pati, i treba da pati ako ja patim“ postaje rezon sve većeg broja ljudi, valjda besnih na ceo svet oko sebe, pa kud pukne da pukne. Ovoga puta je srećom pukla samo vodovodna cev a bojim se i šansa da se komšijski odnosi ponovo uspostave i budu bliski, ako ih ikada uopšte i bilo. Mada, lično – sumnjam.
Dobro jutro.
(Foto: timesofindia.indiatimes.com, ilustracija)
Beograd202 