piše: Dejan Grujiċ
Od početka godine već dva puta sam autobusom putovao u unutrašnjost Srbije. Uredno sam na glavnoj autobuskoj stanici kupio povratnu kartu, osetio jaku zaušnicu od cene peronske karte i rezervacije sedišta, koja je iznosila kao i cena za jedan pravac putovanja, ušao u skoro prazan autobus i seo. Primetio sam da me vozač prilikom provere karte čudno pogledao ali, na to nisam obraćao pažnju. Autobus je krenuo tačno na vreme. Dohvatio sam telefon i počeo da listam sajtove prekraćujući vreme. Sve je išlo kao po loju do Autokomande, tačnije, stajališta na kojem se tiskalo više od sto ljudi. Krenuli su kao po komandi da pune autobus. Vozač je, pošto konduktera nije bilo, polagano ispisivao karte, a ljudi su navirali kao migranti sa istoka. Kad su sva slobodna sedišta zauzeta, počeo se puniti preostali raspoloživ prostor između istih. Uspeo sam da prebrojim preko osamdeset putnika u autobusu koji bi trebalo da vozi samo pedeset i pet. Autobus se na tom stajalištu zadržao više od 15 minuta. Kako je to moguće, pitao sam saputnika koji mi je odgovorio da ljudi štede na rezervaciji i peronskoj usluzi. Vozač se ne buni jer mu je svejedno. Bezbednost niko ne pominje i na nju ne pomišlja. Jedino što je cena prevoza ista, sedeli ili stajali svejedno. Putnici ćutke putuju srećni da su uštedeli dvesta dinara. Niko ne razmišlja šta bi se desilo da je autobus morao naglo da ukoči ili da se zaglavio negde zbog gužve na putu. Nepravedno je, ali to se dešava. Kriza je toliko pogodila sve slojeve da se štedi na svakom dinaru. Greška je što se na toj muci najviše vajde imaju prevoznici koji nesavesno, bez brige o mogućim posledicama, dovode u opasnost živote ljudi, a nadležna inspekcija zatvara oči pred ovom pojavom. NE dao bog da se nešto desi. Tada će nam verovatno neko drugi biti kriv, po starom srpskom običaju.
Dobro jutro!
(Foto: www.esumadija.com, ilustracija)
Beograd202 