piše: Dejan Grujić
U senci proslave Savindana, za početak drugog polugodišta najavljen je štrajk upozorenja kojim prosvetari ističu svoj loš položaj, materijalni ali i društveni. Mi ih smatramo nepravednim zbog ocenjivanja, ali i nemotivisanim da rade, da i dalje predaju po zastarelim metodama, dok uveliko teče informatička revolucija ko zna koje generacije. Oni su nam krivi što od dvesta dva studenta beogradskih fakulteta, njih preko sedamdeset odsto ne zna da napravi tabelu u Ekselu ili osnove pravopisa. A šta mi kao činimo za njih? Ništa. Država im na vreme isplaćuje umanjene plate uz koje mogu da se oblače u sekndhend šopovima, plaćaju račune, kupuju najjeftiniju hranu, izdržavaju porodice i školuju decu u istom sistemu obrazovanja kojem sami pripadaju i kojim, kao i mi, nisu zadovoljni. Nije svejedno kada im na pešačkom prelazu zatrubi neotesanko u džipu koji je do skora bio njihov učenik, i to najgori. Sve to gledaju nemoćno, povremeno srećni kad im zapadne neka kašičica meda koju sindikati iznude od vlade. Poslednjih godina tih kašičica skoro da i nema. Uzalud ljubav prema radu u prosveti, od nečega se mora i živeti.
Izvinite, ali, ovo već nekoliko godina unazad pričamo za školsku slavu. Da, pa šta? Je l’ ima neke razlike u statusu prosvetara? Svaka sličnost sa aktuelnim dešavanjima i onih od pre pet godina recimo, sasvim je slučajno namerna. Još jedna slava učenika i nastavnika je prilika da bar razmislimo o prioritetima.
Dobro jutro!
(Foto: pressrs.ba, ilustracija)
Beograd202 