Piše: Dejan Grujić
Na sve ću da se naviknem ali na glupost, izvinite, neću. To potvrđuje moja čvrsta odluka da ne gledam televiziju, ne kupujem novine, a radio slušam samo kada je na programu dobra muzika. Čekam da prođe ova kampanja svih protiv svih, jednih protiv drugih, ili drugih protiv trećih. Po izboru muzike koju nam sviraju ovih dana svi oni zajedno, cenim da nisam ciljna grupa niti jedne grupacije. Bez ukusa su i afere raznih VIP ličnosti, ako takvih ima u našem šarenom javnom polusvetu. Prevarama, neplaćenim alimentacijama, o tome ko ima ljubavnika a ko kvalitetnije silikone, ili čak izmišljenim pričama o podletanju kolima pod šleper, pokušavaju da me animiraju. Ne znam kakva korist od mene ako uopšte i pokažem interesovanje za njih? I šta ćemo, odnosno šta ćete sad? Pripadam običnom svetu onom od krvi i mesa, što pokušava da dočeka svetlu budućnost koja se ne da, plaćam račune, kupujem hranu po akcijskim cenama, oblačim se i odevam po modi „hvala ti Bože, još uvek traje“, točim gorivo retko i to samo za jednu crvenu, i već sam umoran. Jedino me sport još uvek drži, pogotovu Nole. Svaka njemu čast. On je najbolji sedativ za naciju. Da nam nije njega, ne znam šta bi. Ovako možemo, da bismo sačuvali bar malo sebe, u slobodno vreme da ogovaramo komšije koje skiče i vršte do zore, ili automehaničara Miku kojem su prošle večeri lokalni lopovi prodali delove sa njegovog ukradenog automobila u pola cene? Toliko zapleta i raspleta kriju životi nas običnih smrtnika samo što o njima novine ne pišu. Ko nam kriv kad nismo sinovi čuvenih nacionalnih ikona, ili možda lutke sa naslovnih strana koje svako malo uhvate u prodaji vlastitih proizvoda kojima cena pada kad godina izda. A nama godine prolaze, sve izdajica do izdajice.
Dobro jutro! 🙂
(Foto: vukajlija.com, ilustracija)
Beograd202 