piše: Ru Šavr
GRAMATIČKA CRTICA
Da li je stvarno svejedno kako govorimo i pišemo? Izgleda kao da jeste. Izašli smo iz škole, opustili se, nema ko da nas opomene kad pogrešimo. A mogli bismo da zavirimo u one rečnike nedoumica kad nešto pišemo pa nismo sigurni, ili kad zabrljamo. Ali, pošteno govoreći, nekako nam te knjige nisu na dohvat ruke ili ih nemamo. Nije problem samo u tome što nešto pogrešno napišemo, već što ćemo se, u budućnosti, bojim se, manje razumeti.
Evo primera: zbog reklama, interneta, filmova, počinjemo da pišemo gotovo sve reči u rečenici velikim slovom, kao da je u pitanju engleski ili nemački. Kod nas takva pravila u jeziku ne važe, a mi se povodimo za tuđim, ne proveravajući kako treba. Kad tako napišemo rečenicu, za nas ona nije sasvim razumljiva i polako gubi smisao. Baš kao što nije u duhu našeg jezika kad naziv nečega stavimo ispred imenice. „Sava“ centar, kažemo umesto obrnuto. Ili „Tara“ hotel, umesto Hotel „Tara“. I milion drugih sličnih primera. Neće se valjda desiti da ono „ikada!“ što nam često visi na kraju rečenice, bukvalno prevedeno iz engleskog, bez neophodnih rečeničnih dodataka da bi kod nas imalo smisla, promeni način razmišljanja? Ovo se najviše dešava zbog reklama koje se bukvalno prevode, npr: „Uzmi pauzu“ očegledno prevedeno od Take a break, vrti se na TV-u milion puta i polako, u svakodnevnom govoru, počinjemo da koristimo ovaj nakaradni izraz.
Ovakvih primera je mnogo. Odmori, umesto odmori se ili prošetaj, umesto prošetaj se kao da je ušlo u svakodnevni govor i polako potiskuje pravilo, a o jeL i jeR da ne govorim… Pre neki dan u gledanoj TV emisiji, ugledna gošća reče da pojedini ljudi „koriste religiju“. To je, verovatno trebalo da znači – da su religiozni. Voditeljka, naravno, nije ispravila. Ne čini li vam se da smo preterali?
Dobro jutro.
(Foto: vukajlija.com, ilustracija)
Beograd202 