piše: Suzana Gajić
“Uči sine, uči, i sve će biti u redu”… Da li ste i vi slušali ove magične reči od svojih roditelja? “Predavanje “ o školi se završavalo rečim da diploma vredi. Gledano iz današnje prespektive, diploma zaista vredi. Samo je pitanje koliko i šta se plaća. Evo, recimo, izvesni zamenik direktora smederevske “Čistoće” i šef odborničke grupe jedne vladajuće stranke sigurno zna koliko je njegova diploma vredela, u dinar ili u evro. On je proglašen krivim za falsifikovanje diplome, a ceo slučaj je otkriven, bar kako prenose mediji, jer je na samoj diplomi bila slovna greška – umesto strukovne, pisalo je srukovne. A i potpisani direktor i profesori nisu ni radili u toj školi u vreme kada je diploma izdata.
O tome da se na pojedinim mestima može doći do zvanja i bez mnogo “grejanja stolice” javna je tajna.
Sve me to pomalo podseća na film „Falsifikator“. Glavni junak čini uslugu svima kojima fali “par razreda škole” da bi mogli da se zaposle, i izrađuje im falsifikate diploma – od običnih radnika do sudija i lekara. I ne traži novac za to. Misli da mu je to moralna obaveza. I, ma koliko to u filmu delovalo zastrašujuće, i čudno, šta kada se osvrnemo i shvatimo da živimo u takvom društvu. Most gradi neko ko je kupio diplomu? Struju vam uvodi neko ko je falsifikovao diplomu?
I ko će znati ko je, gde i kako došao do tog papira? Znaju fakulteti i škole, jer su dužni da vode evidenciju o onima koji su ih završili. Ali, ko će to proveravati. A ionako, ako neko ko ne zna svoj posao napravi grešku, pa, čovek je, može da pogreši.
Onda bismo, možda, mogli da težimo ka ukidanju diploma, da se ne bi mučili i tražili koje su falsifikati, a koje prave. I da se vodimo devizom da svakome treba dati jednake šanse da se iskaže. U bilo čemu.
Dobro jutro!
(Foto: banjalukain.com, ilustracija)
Beograd202 