piše: Kruna Pintarić
Svakome se dešavalo u životu da ostane bez dinara. Studenti pamte takva dva mučna dana, ali uzdaju se u one najskrivenije kutke frižidera, u koje nisu zalazili, od one ukusnije i primamljivije hrane. Hleb i margarin, ili hleb i pašteta, čuvene su fraze za te dane. Da se ne lažemo, svi smo kroz njih prošli. Međutim, ključna stvar kod manjka para u novčaniku jednog prosečnog ovdašnjeg čoveka, jeste da će naići i taj „Prvi u mesecu“, kakav-takav. Ima onih kojima nikako da dođe. Oni su se uzdali u pola litra kuvanog jela i pola vekne hleba dnevno. A od juče, korisnici narodnih kuhinja u Beogradu, više neće dobijati hranu, već novac. To je odluka gradskog Sekreterijata za socijalnu zaštitu, koja je ostala bez zvaničnog obrazloženja.
Stotinu šezdeset osam dinara. Toliko je procena da vredi obrok dnevno za svakog od desetak hiljada onih koji čekaju na sledovanje po Narodnim kuhinjama u prestonici. Spiskovi sa njihovim imenima sada su na vratima centara za socijalni rad, gde mogu da preuzmu stotinu šezdeset i osam dinara. Za njih dve trećine, to je inače i jedini obrok tokom dana.
Ko je odlučio da je to praktičnije, efikasnije, bolje, ne znam. Ko je u Smederevu kao dobru vest objavio da je ukinut limit za broj korisnika Narodne kuhinje, ne znam. Ne znaju ni ovi nesrećni ljudi. Ne znaju ni kako prehraniti porodicu sa toliko novca. Rekao bi neko, njihov problem, neka nađu posao. Ali, među onima koji su na ivici egzistencije, nema samo jednog godišta, sudbine, karaktera. Njih je 36.000 u Srbiji, evidentiranih da se hrane u Narodnim kuhinjama. U njihovu kutiju, grad je ubacio, u prolazu, tokom dana, stotinu šezdeset i osam dinara. Ko tako nešto razume, molim i da mi pojasni. Sit gladnom ne veruje, a gladan sitom, izgleda, i dalje slepo veruje. Nemojte da ne obratite pažnju na ovakve vesti!
Dobro jutro!
(Foto: sumadijapress.co.rs, ilustracija)
