piše: Kruna Pintarić
Čudno je kako uglavnom ustajemo sa mišlju: „Jao, osećam da će ovo biti naopak dan, nervozan, baksuzan…“, a nikada ne pomislimo: „Danas bih mogao/la da uradim nešto dobro. Ako sam ja neraspoložen/a, ne moraju to biti i ostali.“. Lako, vrlo lako se zapada u taj inertan stav, ali moramo biti svesni koliko je lako izaći iz njega, stepenik po stepenik. Kuku po kuku. Neko je to već počeo – po Beogradu su se pojavile „kuke dobrote“; o njih svako može da okači nešto za šta smatra da će biti potrebno onima koji nemaju da se obuku ili jedu. Ovu humanitarnu akciju pokrenuli su sami stanovnici Beograda, ali neki drugi sugrađani su već nekoliko kuka odneli. Nekome smeta, a tako je to u mnogoljudnom gradu.
Uopšte, može i se pričati o razlici između solidarnosti u velikim i malim sredinama? Nekad profesorka u školi ne primeti nasilje među đacima, ili se pravi da ne vidi. Nekad ljudi čuju zapomaganje u velikim njujorškim četvrtima, i samo namaknu zavese i zatvore prozore. U selu, ako nekome odluta krava, angažuje se domaćin sa vozilom da je nađu. Ne crkava komšiji krava, već mi ignorišemo da je on uopšte i ima. Da li je to simptom prenaseljenosti, zasićenosti drugim ljudima?
Kad je neki praznik ili slava, u manjim mestima se počaste i komšije. Odnesu se kolači, dođu na piće, podeli se ono što se ima i što se spremilo. A u liftu, ljudima je neprijatno. Gledaju u stranu, ne vide, ne čuju, i uvežban ljubazan osmeh, ako i toliko. Kažu da su veće gradove „pokvarili došljaci“, ali zaista, šta je pravi problem? Jesmo li dozlogrdili inače jedni drugima? Je li nas uveliko smorio „stiskavac“ u jutarnjem špicu u prevozu? Širina prostora ide uz širinu misli, čini se onda. Ali glava je dovoljno široka, ne brinite.
Ono što je do vaspitanja, odmah se primeti, a gubljenje jedinke u masi je večna boljka velikih sredina. Ne moram ja, neko drugi će. Građani, nastavnici, roditelji, komšije, prolaznici, mi smo „neko drugi“. Pomagati, osetiti nevolju, tešku situaciju, prvi, drugi, treći, petstoti, učiniti nešto lepo, to je ono što razdvaja čoveka od mase. Nasmejati, popričati, prići, pitati, ponuditi, ostaviti, viknuti, ukazati, pritrčati, zapaziti – to je put za manje nasilja u školama, manje usamljenih, manje turobnih, manje nezainteresovanih (jer se niko nije ni za njih zapitao). Šta onda može još da sputava humanost i saosećajnost? Ništa!
Dobro jutro!
(Foto: digipraim.com, ilustracija)
Beograd202 