piše: Vlada Todorović
CRTICA – ćutolozi
Vozim se autobusom. Nije neka preterana gužva, stojim pored momka kome se pogled gubi u daljinu. Ja vadim mobilni, proveravam neke informacije, sklanjam one viseće rukohvate koji me lupkaju po glavi i iritiraju, otkopčavam se jer mi je ipak vruće… On stoji nepomično, i gleda zamišljeno. Kakva nirvana, u trenutku komentarišem sam sebi i kada sam se konačno koliko-toliko smirio, počinjem da prebiram po mislima.
Prolazi tako nekoliko stanica, dolazimo do Ušća. Ljudi ulaze i izlaze… Kad odjednom, ovaj moj „komšija“ izgovara „e, pazi ovo…“ ali ne meni. Začuđen shvatam da se obraća momku koji stoji pored njega, takođe naslonjen na prozor. U trenutku shvatam da oni zajedno putuju bar 5-6 stanica i da međusobno ne da nisu progovorili ni reč, nego se nisu ni pogledali!
Pa, dobro. Znam ja da postoje oni koji se odlično razumeju i bez reči, ali nekako mi se čini da je autobus dovoljno dosadan da je sasvim normalno iskoristiti „bližnjeg svog“ za pretresanje svih mogućih i nemogućih tema. Ali, eto. Ima i onih kojima je super i kada su „sami sa sobom“ iako su u društvu. Još bolje kada se potrefi da ti je i prijatelj takav, možete siti da se isćutite!
(Foto: yoga4ayear.wordpress.com, ilustracija)
