piše: Suzana Gajić
Vrzma mi se po glavi slika na kojoj su dve fotografije – jedna pokazuje pustoš na planeti, uz potpis: „Ovako bi izgledala Zemlja da nema pčela“, dok je na drugoj strani slika koja pokazuje pravi mali zeleni raj, uz natpis: “Ovako bi izgledala planeta da nema ljudi“.
Mi, ljudi, mnogo volimo da mislimo da smo najjači, najpametniji, jedini koji imamo razvijenu komunikaciju, pismo, i da se sve vrti oko nas. E, sad, da kažemo i da je to tačno. Onda bismo mogli i da kažemo blago našoj Zemlji što nas ima. I da tu pamet i komunikaciju upotrebimo na najbolji mogući način – da od Zemlje za sve njene stanovnike napravimo još lepše mesto. A šta u stvari radimo? Prvo, većina ljudi i ne razmišlja da mi nismo jedini stanari na našoj planeti, i da druga bića, koja žive uz nas, imaju pravo da žive tu. Ako ćemo iskreno, ljudski rod ne samo da misli da je jedini pozvan da uživa u blagodetima plave planete, već misli da ni svi ljudi nemaju to pravo, pa stalno pokušava da istrebi one koji su, po nečijoj umišljenoj ideji, manje vredni.
I zašto bi onda neko ozbiljno razmišljao o tako malom i bezvrednom insektu kao što je pčela? Jer, šta je pčela naspram zelenih, ili u drugim bojama komada papira o kojima maštamo? Pčelama ti komadići papira ništa ne znače. Niti mirišu, niti imaju nektar od koga se pravi med. A i nema tu ništa za oprašivanje. Niti će dati sladak plod.
Pa, sad, kad gledamo iz te persektive, šta je korisnije za planetu – pčela koja oprašuje cvetove, zahvaljujući kojoj se svake godine stvaraju novi, ukusni plodovi, ili čovek koji bi najradije da štampa još papira u raznim bojama, pa koji ima više, može da odlučuje ko će živeti na planeti – koji ljudi, i koje životinje. Bar dok se ti isti ljudi ne sete da i pčele komuniciraju između sebe, a da mi nemamo pojma šta u stvari govore jedan drugoj. Možda jednog dana odustanu, i odu, a mi ostanemo sami, sa svojim šarenim papirićima.
Dobro jutro!
(Foto: www.gaiahealthblog.com, ilustracija)
Beograd202 