piše: Dejan Grujić
Početak ovog meseca osim što će doneti rekordno visoku dnevnu temperaturu za ovo doba godine, doneće nam još jedan novi početak za neke nama drage male ljude. Počinje upis u prvi razred osnovne škole. Prvo će deca biti upisana u neke debele školske knjige, pa potom pozivana na razgovor sa stručnim ljudima koji će na osnovu njihovih odgovora na obična pitanja iz života zaključiti gde ih treba rasporediti, u koje odeljenje, kod koje učiteljice. Veoma stresna situacija za roditelje, a ponajviše za mališane koji samo na osnovu priča starijih stvaraju krivu sliku onoga što u školi može da ih snađe. Opustite se, dragi mladi roditelji, svako dete mora da bude upisano. Jednostavno, takav je zakon. Jedno iskustvo koje ću vam sada preneti biće vam od koristi, sigurno. Uslov je da ga pravilno razumete. Zamislite dete koje nije znalo nijedno slovo sem da napiše „mama“, „tata“, svoje i ime svoje sestre. Odvede ga otac na testiranje i, naravno, sačeka ispred. Prolaze minuti, ništa se ne dešava niti čuje u hodniku. Onda se posle nekih pola sata otvaraju vrata i iskusan pedagog ozbiljnim tonom poziva tatu da uđe unutra i smiri dete. Otac uđe, vidi svoje dete kako jeca. Šta se desilo? Mali je tvrdoglav neće da napiše jednu prostu rečenicu, samo piše šta on hoće, kaže pedagog. Ali, on ne zna da piše gospodine. Kako ne zna, spremno će učeni čika. Pa, pogledajte, tata, napisao je – MAMA, TATA, svoje ime, i ime svoje sestre. I sada neće nešto drugo što mu ja zadajem, već samo to piše u krug. Pa, verujte, brani se otac, nije on tvrdoglav, jednostavno ne zna. Nismo ga učili gde zeka pije vode, gde lija bere jagode, a kamoli brojke i slova. Zato ga i upisujemo u školu. Pedagog se namršten obrati već dobro iznerviranom tati: Ja ću da ga upišem, ali samo da znate, naplakaćete se vi sa njim. Tata i uplakani mališan napustiše školu pokunjeni i pomalo posramljeni. Prošlo je od tada osam pa dvanaest čak i šesnaest godina školovanja. Rezultat na kraju bio je diplomirani inženjer. Mali „tvrdoglavi“ dečkić od koga su se „naplakali“ roditelji bio je jedan od najboljih učenika u školama koje je pohađao ali i jedan od najboljih studenata univerziteta. Časna reč, znam čoveka. A pedagog? On verovatno i danas očekuje novu generaciju i nekog budućeg genija koji pre škole ni za šta drugo, sem za igru, nije znao. I njegovom tati će reći za ono oplakivanje. Takav je posao. Zato, dragi roditelji, opustite se i manite stručnih analiza, ohrabrite dete i verujte. Ništa nije onako kako vam budu predstavljali. Baš kao i u običnom životu, sve je drugačije nego što na prvi pogled izgleda. Dobro jutro!
(Foto: kidsactivitiesblog.com, ilustracija)
Beograd202 