piše: Dejan Grujić
Najtužniji dan u hrišćana. Dan kada je Isus Hristos stradao posvetićemo molitvama ali i preispitavanju da li smo i koliko spremni da donekle kao On, žrtvujemo deo sebe za dobrobit nekog drugog. Pitanje je samo da li i koliko verujemo u žrtvovanje i opravdanost istog. Verovati možemo u boga, ljude ili sebe. Samo je važno biti dosledan i ne pristajati na manje od onoga što je dovoljno a opet veliko da se može podeliti makar na dva dela. Žrtvovanje je kao obeležje ili sudbina zapisano u genetski kod većine ljudi. Od rođenja gledamo druge i učimo kako i sami da, kad za to dođe vreme, postanemo žrtva nekog uzvišenog ideala. Roditelji se odriču mnogo čega, samo da bi njihovoj deci bilo dobro. Brat je za brata život dao, a seja zbog brata i dete najmlađe žrtvovala. Tako je zapisano u narodnoj baštini koju nasleđujemo s kolena na koleno. A kome se žrtva isplati i zašto je toliko teško biti neko ko se odriče da bi drugom bilo bolje? Na ta pitanja odgovore ima samo onaj ko ih traži u sebi. U svom biću treba potražiti razloge za to zašto se dobro osećamo kad učinimo dobro delo i ne smatramo to žrtvovanjem već jednostavno pokretačem osećanja sreće jer to što radimo je vredno nečije sreće. Ako se za početak pred vlastitim potrebama i željama odreknemo pola sobe, pola hleba ili prstohvata soli zalivenog hladnom vodom i sa potpunim neznancem podelimo reč nade i utehe, onda smo na pravom putu. To je put koji nam je Hristos pokazao hodajući njime i osećajući bol u telu, ali radost u duši jer je znao da žrtva koju prinosi nije uzaludna. Veliki petak se ne čestita, ne proslavlja, zvona ne zvone, pesme utihnu, a pojača se samo molitva. Za sve znane i neznane. Tako treba.
