piše: Dejan Grujić
Treći dan Vaskrsa je pred nama, i donosi nam suočavanje sa surovom stvarnošću koja nas čeka od sutra. Posle pet, za neke predivnih dana odmaranja, a za domaćice umaranja, od sutra stiže realnost u vidu zvonjenja sata, žurbe na posao,brzog brijanja ili šminkanja, susretanje sa šefovima i kolegama, ponovljenim glasanjem i brojanjem do samog cenzusa. Nekome će biti to i prijatno. Verujem, samo šefovima raznih sorti koji će jedva dočekati da sve frustracije nakupljene tokom praznika istresu na mlađe saradnike. Zaista, tokom praznika se više upoznajemo sa onima sa kojima samo delimo stambeni prostor. Tako, u žurbi, to jest, tokom trke za parama koje preživljavanje znače, ne primećujemo da nam je ćerka ofarbala kosu, a sin dodao još jedan pirsing. Žena nas možda nervira zato što gunđa jer smo obuveni potražili ključeve od autobomila, a i mi muževi umemo da budemo naporni sa onim „dodaj mi pivo, isprazni ovu pisklu, baci nešto za gricku, skloni već jednom ove ljuske od jaja“ i tome slično. Zato nije svejedno onima koji se nakupe utisaka tokom prazničnog upoznavanja sa vlastitom porodicom pa jedva čekaju da se ipak vrate na posao. Ne znam koji je to sindrom, ali možemo ga slobodno nazvati i „srpskim“, jer to samo kod nas uspeva. Dok ga gajimo i zalivamo, razvijaće se, a onda ako i dočekamo penziju onda od nagomilanih frustracija koje nosi naša stvarnost, nije čudo da dobijemo neizlečive neuroze u vidu nesanice i stalnog gunđanja svima oko sebe. Psihijatri to fino objasne da poverujemo da nam pritisak skače samo i jedino od nervoze. Praznik nastao od reči „prazno“, teško može da popuni sve rupe u duši i ožiljke koja ona nosi, pa je zato možda bolje da suočavanje sa beskrajem neispunjenih težnji odložimo što je moguće duže. Možda je tako najbolje, za sada, u ovoj zajedničkoj čekaonici boljeg života i za neke obećanoj zemlji. Dobro jutro!
Beograd202 