Piše: Vlada Todorović
Talenat
Gledam na ulici jednog oca koji se sprema da uči svoju ćerkicu da vozi bicikl. Mala ima 4-5 godina, otac joj je objasnio šta da radi, jednom rukom hvata sic bicikla, drugom ćerku ispod ruke i… kreću. Naravno, otac će tu morati malo da trči, maloj malo teže uspeva da pogodi gde su beše te pedale, ali… evo, počinje da hvata ritam, otac trči uz nju, pušta sic i samo je pridržava ispod miške, par koraka dalje pušta je skroz i … gle čuda, mala vozi. Oh, nije to baš najsigurnija vožnja, ali bez obzira na sve, vozi bez pomoći ponosnog oca koji sada džogira pored nje i nadgleda napredak.
Eto. Ili je mala prirodan talenat za održavanje ravnoteže na biciklu, ili su metodi njenog oca uspešniji. Ja sam sam naučio da vozim bicikl jednog vrelog prepodneva, posle kraja prvog razreda osnovne škole, i za to mi je trebalo 30-ak minuta teške prakse i upornog ponavljanja. Sećam se, zapravo, najteži je bio početak – napraviti prvi polukružni zamah jednom pa drugom nogom i održati ravnotežu. Pretpostavljam da sve to lakše ide kada si još mlađi.
Dakle, mladi talenat će ovih dana, kada bude neko iole lepše vreme, usavršati svoju vožnju na dva točka. Za nekoliko decenija nadam se da će tako mlada majka učiti svog sina da vozi bicikl. I da će ta slika, koja je nekada bila daleko uobičajenija, moći i dalje da se vidi. Da roditelji pomažu svojoj deci, ali i da su spremni da ih „puste“ imajući poverenje da će posle možda nesigurnog starta njihov podmladak uhvatiti zalet i krenuti sa samopouzdanjem u svoj život.
(Foto: blog.sfgate.com, ilustracija)
