piše: Dejan Grujić
U moje vreme nije bilo šegrtovanja. Možda ga je i bilo, ali se tako nije zvalo. Za šegrtsko uvo sam saznao slučajno od Siniše Pavića. Jedan njegov junak objašnjavao je da je među šegrtima bilo važno da po dobijanju majstorskog pisma imaju što veće desno uvo, da se zna da su dobro ispekli zanat. Koga je majstor više cimao taj je više znao. Bilo je tada, u to neko moje vreme, samoupravljanje, a naš dečji rad u preduzećima subotom zvao se društveno korisnim. Ne znam da li su preduzeća uplaćivala novac školama, ali znam da su ekskurzije bile dostupne skoro svima. Možda je to bilo zbog tog našeg dopunskog obrazovanja tokom kojeg smo čistili i skupljali ono što tadašnji radnici samoupravljači nisu hteli, ili ih na to nisu mogli da nateraju rukovodioci pogona. Kad smo bili srednjoškolci imali smo praksu koja je podrazumevala dva dana rada od osam sati, plus tri dana nastave. Onda se to nekako zanemarilo i izgubilo svrhu. Danas govorimo o potrebi da u nastavu uvedemo praksu koja će učenicima obezbediti lakše snalaženje na tržištu rada i brže uključivanje u proizvodnju. Skup u Beogradu na temu dualnog obrazovanja promovisao je nove principe strategije srpskog vaskrsavanja ali to sve za sada izgleda prilično daleko i nedostižno. Trebaće nam čitava decenija da sve dođe na svoje mesto pa da i naša deca, kao u Sloveniji, već sa šesnaest godina silaze u rudnik, ili kao u Nemačkoj zarađuju pristojne pare od praktičnog obrazovanja. Do tada, osmehnimo se uz duhovito razmišljanje mog druga Dragutina koji se pita da li će đaci sa dualnim obrazovanjem, to jest iz škola za radnička zanimanja – imati dobru životnu perspektivu? Hoće, odgovara Dragutin, ako budu dobri majstori jer će u tom slučaju moći da zarade toliko para da njima mogu da kupe diplomu fakulteta, i mesto sa dobrom platom. A to danas, priznaćete, ne mogu ni diplomci najboljih fakulteta u Srbiji. Nazdravlje nam dualno obrazovanje.
Dobro jutro!
(Foto: www.festo-didactic.com, ilustracija)
