piše: Kruna Pintarić
Čovek je čoveku…?
„Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbineee…“ može biti baš fraza koja ilustruje odnos čoveka prema ovoj planeti na kojoj boravimo. Gotovo da i nismo više u lancu ishrane, jer imamo oružje da savladamo sve živo i neživo. Brojna literatura bavila se upravo pitanjem – kada ćemo naići na nekoga ko će biti jači od nas? Međutim, jedan istoričar, Juval Noje Harari u svojoj knjizi „Sapiens – kratka istorija ljudske vrste“ piše baš o logičnom odgovoru na pitanje šta će biti novi izazov čovečanstva – postajemo beskorisni virtuelno napredujući.
Veštačka inteligencija, koju smo stvorili, mnoge naučnike i futurologe tera na razmišljanje, kada će nas premašiti u inteligenciji, tačnije, kada će uspeti da samosvesno razmišlja. Ali, ono što je programirano, radi samo po toj matrici, ostalo je naučna fantastika. Drugo „ali“, jeste pitanje – koliko mi uopšte više i radimo na svojoj svrsishodnosti?
Bojazan je da će se, upravo smenom ljudi veštačkom inteligencijom i robotima-mašinama, napraviti jedna velika klasa beskorisnih ljudi. Biće neizvesno koja će to biti tražena zanimanja, i kako će izgledati tržište rada.
Mi već imamo toliko virtuelnog života i veštački napravljene inteligencije, da na ta pitanja možemo naći odgovor. Bez daha se prate tuđi izrežirani životi na televizijama, neki ljudi koji su kao, eto, na nekoj odborničkoj listi, nešto će kao uraditi, kako ih programiraju, birokrate su statisti u zavrtanju jedne sijalice… mnogo je takvih „umotvorina“.
To što nam je sada, biće i ubuduće dok god se budemo pitali šta sve možemo da izdržimo, analiziramo i pišemo knjige o tome. Biolozi rekli da je čovek postajao inteligentniji što se više penjao u lancu ishrane. Još samo da pobedimo predatora nazvanog „glupost na gomili“.
Dobro jutro!
(Foto: creepypasta.wikia.com, ilustracija)
