piše: Kruna Pintarić
Kada ste u, kako to da kažem a da lepše zvuči… u „kasnim dvadesetima“, to je ono vreme koje vas čeliči za dalji svet odraslih i sistem koji vas primorava da znate sve o ponudama za kredite, šalterima svih vrsta, vikend akcijama (sada je to u supermarketima, a ne noćnim klubovima), mirnim mestima za baš pravi odmor, a i lekara gledate isto kao onog što lupa pečate, a ne onog što, da bi proverio srce i pluća, kaže da udahnete duboko i opustite se.
To sebi treba reći bezbroj puta, sigurno. Ali treba reći i sebi: „nema opuštanja sada, grizi i ne puštaj, bori se za sebe, moraš!“. Ako ne mogu sebi sam/sama da rešim, znam nekog ko zna nekog ko može. To se kod nas, možda i opravdano pogrdno, zove „preko veze“. Desilo vam se sigurno nekada, da ste bili u nekoj od uloga te, često crnohumorne komedije, ili napetog akcionog trilera. Recimo, izabrani lekar je na odmoru, ali eto, baš sin vaše super komšinice muž je one druge lekarke iz doma zdravlja. Vaša drugarica iz osnovne (doduše, od tad je niste ni videli) učiteljica je mlađem detetu. Najbolji drug bivšeg momka (zajedno ste čak i letovali svi), radi sada u „poreskom“. Da li je lakše poznavati te ljude, ili ne? Ako se zdravlje, porodica i sopstveni budžet pitaju, samo žele rešenje problema. No, tu se javlja onaj neprijatan stid, što ste, eto, i vi, jedan od onih što u kancelarije RFZO ulazite preko reda, ma bestraga, još vas i uvode! Jednom tako zamalo nisam dobila revakcinu, iako je bilo upisano u knjižici da mora tog datuma, nije rečeno da treba da se zakazuje. I, šta sad? Mali grad, znaju se svi, pa tako i roditelji lekare. Gužve nije bilo, a na mrštenje dežurne sestre, što nisam utefterena kao planirana za intervenciju, tetalpan je ipak našao put do mene. Petnaest sekundi posla, a toliko halabuke! Baš tad sam, dok se nekoliko pacijenata okupilo u čekaonici, razmišljala šta da kažem, zašto ulazim pre njih, iako se to, kako su mi ranije rekli, računa kao hitna intervencija, pa nije (a izgleda, jeste!) potrebno zakazivanje. Stala sam pred njih, i rekla: „Hvala što ste razumeli kako ovaj sistem radi, mene više nećete videti, bar ne ovde, nadam se, a i vama želim da ne smarate često medicinsko osoblje!“. Njihov smeh video se više od neprekidnog sestrinog mrštenja, kao znak da postoji jedno međuljudsko razumevanje, kada situacija može biti iritantna, a u stvari je banalna i bezbolna. Svima nam je hitno i svima nam je bitno. A dobro znamo i da, koliko god sve radili po pravilima, ona nas nekad zbune ili iznevere. Koje je vaše pravilo završavanja obaveza poznanstvima? Da li biste to učinili uvek, i da li biste, ako vas pitaju, uvek učinili ustupak ili uslugu? Varijacija ima koliko hoćeš, a dostojanstva, ljudskosti, predusretlljivosti, razuma, pronicljivosti, obraza… ponekad i ne. Ako delima pokažete da imate neku od ovih osobina, verujem da će vaše „prekovezno“ biti zasluženo jedino i samo zbog vas i vaših potreba.
Dobro jutro!
Beograd202 