Crtica i „Đumrukana“
Danas je tako jednostavno otići u pozorište, a opet, mnogi se ne guraju da idu tamo. Ne žurimo da gledamo predstave a živimo u brzom vremenu i žurimo na sva druga mesta. Ali, pozorište može da čeka. I prvo i drugo i sedmo pozorište u gradu… u stvari, samo jedan grad kod nas ima više pozorišta. Neki bi, možda, tamo i žurili kad bi u njihovom mestu, u sred Srbije, u sred 2016., bilo pozorišta, a čak nema ni bioskopa… A upravo priče iz neke mnogo davnije Srbije govore o tome da ljubav ovdašnje publike prema pozorištu može biti ogromna. Tako velika da nadraste strah od toga da će se po kiši i izlivanju reke raspasti ženske platnene cipele i da će bose sa promrzlim nogama sedeti u prepunom gledalištu u koje ni igla ne može pasti, sve sa Knezom Mihailom koji se po blatu probijao do svoje lože u „Đumrukani“ i jednom se jedva izvukao iz ogromnog savskog blata koje je zamalo progutalo i ljude i konje i kola. Davna beogradska publika bila je željna zabave i cenila je ovu umetnost. Vremena se menjaju…
Pomenula sam „Đumrukanu“, odnosno, pozorište na koje verovatno nikad ne pomislimo kada prolazimo pored Pristaništa u Beogradu. Prirodnije je misliti na čamce, brodove, splavove i šine, kran i beton. Ipak, ima i teatar neke veze sa ovim delom grada. Prvo pozorište u Beogradu, ono „na đumruku“ (carina na turskom) bilo je baš tu. Nalazilo se u magacinu carinarnice, jedne dugačke zgrade u kojoj su upravnik i dramaturg Knjaževskog srpskog teatra u Kragujevcu, Atanasije Nikolić i Jovan Sterija Popović prešli kad je Beograd postao prestonica. Tamo su okupili družinu i davali predstave skoro svako veče gotovo dve sezone, od 1841-1842. Pomenuti knez Mihailo bio je često u publici, i zadivljen strašću naroda za pozorištem obećao da će sagraditi pravi nacionalni teatar i izmestiti glumce i daske koje život znače iz magacina carine u dostojni prostor. To se zaista dogodilo nešto kasnije, a do tada je beogradska publika hrlila na predstave po svakojakom kijametu, vrućini, kiši, blatu, (jer taj deo grada nije bio kaldrmisan) i išla bi i dalje, da „Đumrukanu“ (i samu Srbiju) nisu zadesile loše političke prilike. Ovu priču možemo posmatrati i kao priču o trendovima. Možda pozorište danas nije obožavano kao u Srbiji pre sto pedeset godina, ali, i to se da promeniti, ako neko hoće.
Dobro jutro!
(Foto: https://ilustrovanaistorijasrbije.wordpress.com/2011/12/31/dumrukana/, arhiva)
