piše: Kruna Pintarić
Čitajući već godinama unazad o promenama i razmišljanjima kako obrazovanje u Srbiji treba da izgleda i funkcioniše, sa ove tačke, potpuno mi smešno izgleda ono moje iz osnovne i srednje škole. Političkim jezikom rečeno, pozdravljam tu promenu i modernizaciju. Informatika kao izborni predmet u mojoj osnovnoj školi, bio je, malo je reći, tragično zaostao. Šta je bit, šta je bajt, hardver, softver, operativni sistem… a to sve na gomili izgleda kao da o maternjem jeziku pričate u terminima deklinacija i konjugacija – uporno teorijski.
Nekoliko 386-ica bile su računari donekle i prikladni i sasvim moderni za taj trenutak, ali mi „sedmaci“ nismo baš smeli puno da ih koristimo. Uključi, otvori, ostavi, ne diraj ništa dalje!
Srednja škola, slično, sa, doduše, boljim operativnim sistemom, konačno Windows 98! A zadaci… Napiši program u Paskalu koji kad se pokrene ispuni ekran zvezdicama, ili, napravi u MS Wordu čiča-glišu (!) posebnih dimenzija i boja. Priznajem, Excel tabele bile su najomraženije međ’ celom generacijom. Takođe, mnogo, previše teorije uz loše profesore koji su već pri prvom času stavom dali do znanja da ne veruju da ćemo mi išta od toga razumeti. Srećom, imam rođenog brata koji je najbolji učitelj svega što je moglo da me ikada zanima u vezi sa računarima, pa sam uz njegovo tutorstvo imala 5 iz praktičnog rada, a jedan iz teorijskog, odbijajući prosto da bubačim podatke; rekao mi brat da je nebitno!
Informatika i dalje nije obavezan predmet, a viđamo svi dečicu, još nesigurnu u koracima, ali pametni telefoni i tableti u osnovi savladani još u pelenama. Neke škole koriste ova pomagala u nastavi i deca su veoma vešta sa njima. Međutim, vidim da se nastavnici tehničkog obrazovanja bune jer je bilo mogućnosti da se razvdoje tehničko i informatika u osnovnoj, kao dva zasebna obavezna predmeta. Pretpostavljam da se u prosveti često plaše za plate i sigurnost posla, a tako izgleda svi mi sebično razmišljamo. Deca ih već ispravljaju na časovima! Napredna su, upijaju nova znanja i savremena tehnološka dostignuća. Čuvamo li mi njih od tih preoštrih i prebrzih promena, ili sebi dajemo alibi jer su nas prestigli? Zašto je to loše, stalno? Neće, zaboga, roboti pokoriti svet, naročito ako naučimo klince da rukuju programima, jer mi, iz straha od novog stepenika digitalne generacije nikako ne pomažemo da oni budu svoji. Što više znaju o nečemu, bolje će plivati.
Dobro jutro!
(Foto: www.elllo.org, ilustracija)
Beograd202 