piše: Dejan Grujić
Završila se upisna groznica. Rezultati govore da su deca najbolje umela da prepoznaju od čega će u budućnosti imati koristi kad završe školu ili fakultet. Svakako to više nisu gimnazije ili izvikane bankarsko-ekonomskopravno-birotehničke škole,ili fakulteti društvenih smerova. Sada se odlikaši otimaju za proizvodna ili zanatska zanimanja, informatiku i medicinu. Vide roditelje koji kao, takozvane žrtve tranzicije, rade sve poslove osim one za koje su školovani. Jedan poznanik mi je pre desetak godina pričao da se sa svojim sinom koji je bio odlikaš nikako ne može da usaglasi oko upisa u srednju školu. Momčić je zapeo da ide u poslastičare, a tata i mama su bili za to da upiše Prvu beogradsku. Mene su molili da ga ja odvratim od tog, kako su rekli, suludog nauma. Pogrešio sam što sam uopšte pokušao da razgovaram na tu temu, ali ko mi kriv? Dečak mi je veoma precizno objasnio da su njegovi ciljevi da živi kao čovek od svog poštenog ali dobro plaćenog posla i da u njegovu budućnost niko ne treba da se meša. Svaka čast, pomislio sam i odustao od bilo kakvog ubeđivanja. Prošle su godine, on je završio za poslastičara, Otišao je ubrzo posle škole na praksu u jedan elitni beogradski hotel, tamo su ga zadržali, onda uputili u svoju evropsku centralu i eno ga, radi u najpoznatijem lancu evropskih hotela… Sa nepunih 26 godina, već je vlasnik stana u Beogradu, ima dva automobila, za ovde i tamo gde radi, uskoro se ženi i baš ga briga za velike škole. Znao je šta hoće. U stvari, ako ćemo pravo, nemaština i nužda ga je naterala. Za to vreme, njegov otac i ja, možemo samo da maštamo šta bi bilo kad bi i nama krenulo bolje. Krenuće, samo da nam to jave za dve godine. Strpljivi smo mi, ali deca više nisu. Srećom pa imaju pameti, za razliku od nas matorih. Dobro jutro.
(Foto: maisoncupcake.com, ilustracija)
Beograd202 