piše: Dejan Grujić
Srbija je zemlja u kojoj uspevaju najbolji teniseri. Novak Đoković je naša uzdanica kada nam je teško, kada nas omalovažavaju i vređaju u svetu, kada nam opadne elan da se izborimo sa svim nedaćama koje nas okružuju. Ko god je pratio karijeru ovog sportskog diva Srbije zna da je mnogo toga morao da istrpi i izdrži da bi postao to što danas jeste, teniser broj jedan u svetu. Njegova pozicija nije poljuljana ni posle nesrećnog ispadanja u prvom kolu na aktuelnoj Olimpijadi ali, kao da su se probudili oni među nama „što ga potajno mrze, a javno mu se dive“. To su svi oni koji navodno navijaju samo kad pobeđuje, a kad izgubi, na šta inače ima pravo, onda ospu drvlje i kamenje. Sramota. Neukaljanog, neistetoviranog, nikad slomljenog, uvek nasmejanog i istinski zaljubljenog u svoju porodicu i naciju, zemlju i tenis sada pokušavaju da ocrne neki što mu ni patike čistiti ne bi umeli. Ne verujem da bi smeli da preuzmu tu odgovornost ako se uzme u obzir koliko su teški ugovori koje on potpisuje samo da bi pokazao na terenu. Ali, to smo mi. Zameraju mu što je iskreno i iz srca zaplakao posle igre u kojoj je bio sjajan ali bez sportske sreće jer Novak je živ čovek. On je izrastao iz nas, gradio sebe sam i bez naše pomoći, a na nama je samo da se hvališemo kako smo Srbi i kako ga imamo. Pa, zašto nam je to ponekad teško? Vrlo važno, i ta Olimpijada. Zato, dobri naš Nole, i kad izgubiš tebi ne sme ništa da se zameri. Jedna izgubljena borba ne umanjuje činjenicu da si najbolji teniser svih vremena i da si od svih nas najviše učinio za Srbiju, Srbe i srpski sport.
Dobro jutro!
(Foto: novakfans.blog.rs, ilustracija)
