piše: Dejan Grujić
Juče je počela škola. Kolona mališana sa roditeljima koji su vukli teške rance napunjene ljutim olovkama, knjigama i sveskama krenula je u nov životni izazov koji će potrajati najmanje 12 godina. Ovoga jutra, neki roditelji, ali bivših đaka, krenuće na posao ili u nabavku susretajući se sa uspomenama na vreme kada su i oni vukli torbe i još uvek nerazbuđene mladunce u školu. Još uvek ne prihvatajući činjenicu da su njihova deca već odrasli ljudi, poželeće da krenu u školu, kod učitelja ili rezrednog starešine. Možda setno obiđu i neku knjižaru, tek da vide koliko sada nešto košta. Prisetiće se verovato šablonskog ispraćaja svakog jutra uz obavezno: „Kifla ti je u zadnjem, a bananica u prednjem delu ranca, a sok u sredini. Prvo kiflu, pa onda slatko i nemoj da mnogo trčiš tokom odmora, znaš da se mnogo znojiš! I slušaj šta učitelj govori, nemoj da bi pričao na času“. Eto, tako se i ja ovih dana osećam setno. Nadam se da nisam jedini. Srce mi greje nada da verovatno nisam svestan vlastite radosti što je sve pobrojano iza mene. Ne mislim samo na užine, novu dečju garderobu prvog septembra, uvek nov ranac ali i knjige koje svako malo menjaju da prosto ne možeš da iskoristiš one od prošle godine. Kad čovek navikne na patnju, onda kada nje nestane, počne da mu nedostaje. Eto, najavljuju nam i veće plate za dva meseca. A ja, navikao na umanjenu. Prosto se plašim da ću kad mi stigne više para, ja da zavapim: Vratite, kao što je bilo. Navikao sam na manje. Stiže sezona zimice. Pustite me, molim vas, da popunim sve čekove, istresem svu „plastiku“ koju mi je banka omogućila, podignem pozajmicu, uđem u minus. Navikao sam, neka me.
Dobro jutro.
(Foto: www.familyfutures.co.uk, ilustracija)
