piše: Dejan Grujić
Ovih dana pojavila se vest da su počeli da stižu pozivi iz vojnih odseka mladićima, ali i onima koji su to odavno bili. Tumačenje je da tako mora, jer svaki punoletan građanin Srbije iako ne mora da služi vojsku, mora da bude uveden u vojnu evidenciju, ali i da zaduži neophodnu opremu za slučaj ratne opasnosti. Ratovi su, daj bože, odavno iza nas, oni su nam i pokvarili nekadašnju tradiciju ispraćaja regruta, jer se sada u Srbiji veoma mali broj mladića odužuje otadžbini.
Nekada je to bilo drugačije. Prvo je stizao poziv da se do 24 časa određenog datuma regrut mora javiti u kasarnu. Posle ciktanja strina, ujni, vedrog i ponositog ali pomalo zabrinutog pogleda roditelja, kretalo je pripremanje ispraćaja. Angažovani su čuveni narodni pevači, pod šatrom je umelo da skupi nekoliko stotina rođaka, prijatelja i komšija, a nije izostajalo brdo hrane sa sve pečenim prasićima, jaganjicima pa i pokojim govečetom. Skupljao se novac za regruta da mu se nađe, devojke su plakale, pisale duga pisma i čekale da se voljeni vrati što pre. Čuveni pozdrav „sitno, septembar, decembar, mart, maj“ još odzvanja u ušima sada već omatorelih bivših vojnika, a onda je sve izgubilo smisao.
Posle rata u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, stigli smo do toga da sami sebi uništimo ono što je značilo čast, poštenje i potvrdu muškosti. Ukinuli smo obavezno služenje vojnog roka, i ostali uskraćeni za mnogo toga, ponajviše uspomene. Pre neki dan mi je bivši klasić poslao fotku kasarne u kojoj smo zajedno služili vojni rok, i obuzela me seta. Ništa nije kao što je bilo pre tridesetak godina. Mi smo se promenili, promenila se nekadašnja kasarna, a sećanja su ostala. Uprkos svemu. Bar njih nam niko ne može ukinuti.
Dobro jutro!
(Foto: Screenshot www.youtube.com, ilustracija)
Beograd202 