piše: Kruna Pintarić
RazmaŽENA
O tome da će nas, ukoliko se ne bude rađalo više dece, za 50 godina biti „za pod jednu šljivu“, pričalo se i pre 50 godina, a sigurno će se i dalje pričati. Malo rođenih naspram broja umrlih, glavni je problem opstanka nacije, plemena, naroda, države, nazovite ovu zajednicu u kojoj smo omeđeni od drugih kako želite. Nakon strahovitog pada broja stanovnika, i to muških, nakon svetskih ratova, usledilo je vreme preporoda; takozvani „bejbi bum“. Nakon toga dolazi generacija X, srećne mladosti, na koju se nadovezuje gorak period devedesetih i nemaštine, sankcija, nesigurnosti. Tu negde, možda već krajem osamdesetih, rodili su se izdanci generacije Y, takozvani „milenijalci“. E, upravo njih, ministarka bez portfelja Slavica Đukić Dejanović, u nedavnom intervjuu krivi za konstantnu lošu demografsku sliku. Kaže, žene iznad 30 godina, i to one obrazovane, „krive su jer nemaju decu i ne razmišljaju o tome, iako nisu ekonomski ugrožene, jer imaju visok stepen potrebe za komforom.“. Takođe, ona daje ocenu i da „nepovoljni parametri u ekonomiji nisu glavni razlog niske stope rađanja jer je iskustvo pokazalo da se siromašnije stanovništvo lakše odlučuje za rađanje”. Dakle, što se više žena odlučuje za ostvarenje u lepoj partnerskoj vezi bez dece, u posvećivanju poslu i drugim stvarima u životu, tim gore za Srbiju. A zašto se obrazovane žene plaše da zasnuju porodicu? Da li je to jer su razmažene ili znaju previše i videle su previše, i mame i bake su im pričale previše? Da li žele da budu neka od svojih predaka? Možda i ne, oprostite im. Ukoliko su bogatije zemlje problem niskog nataliteta rešile na veštiji način, da li je zaista neophodno „grditi“ stanovništvo zbog njihovog izbora? Da li zaista treba pričati o promeni poslovne klime u Srbiji kroz nekoliko generacija, o inertnosti službenika u državnim firmama, koji su razmaženo lenstvovali na svom poslu, a milenijalce nazivaju lenjima i nesposobnima? Zaista, ko je razmažen? Onaj ko hoće da radi i trudi se i bez vikenda ponekad, i bez radnog vremena, sa malo slobodnog vremena, ili onaj koji zasnuje ogromnu porodicu o kojoj će brinuti država? Sudeći po zabrinutim izjavama zvaničnika, za njih i rađamo decu, iako nisu portebni ni za ratnike, ni za paore koji bi državali tatinu njivu, ni za učitelje, jer ih je višak, ni za pravnike, samo povećavaju broj onih na birou… pa kome su onda potrebna deca? Odgovor je prost – samo onome ko ih želi i voli i ume da ih sa ramena odapne u jaku i pravu strelu. To za sada nikako nije država, niti vredni ministri, koji nisu razmaženi komforom.
Dobro jutro!
(Foto: www.mnn.com, ilustracija)
Beograd202 