piše: Dejan Grujić
Ode i ovo leto. Danas možemo da sklopimo knjigu uspomena, ako smo ih ispisali u protekla tri meseca i kažemo: Pa, dobro. Ostaje neki romantični pogled, možda poljubac, sećanje na sunce more i mesečinu i kraj. Gotovo, nema dalje. Od sutra čuvajte vrata i prozore jer će na njih zakucati jesen. Mislim, uzalud je da ih čuvamo, ona će da uđe bez pitanja. Uvek sam je zamišljao kao ženu u najboljim godinama obučenu u narodnu nošnju sa onim kič cvećem u kosi i rukama punim kotarica voća i povrća. Mnogi je oduvek zovu zlatnom, ali takvi se nisu u životu nabrali kukuruza, nakupili šljiva ili napekli paprike za ajvar. Lepo je sve to, ne kažem ja, ali ruke i kičma otpadaju od darova jeseni. Šta mi vredi posle kad mi dođu gosti i počnu sa: Jao, što je dobra rakija, uh, što je ukusan ajvar, ili ah kako divno miriše proja.
Nema veće prirodne lepote od kuće kraj samoposluge, tako je govorila moja baba Mika, i sad shvatam da je bila u pravu. Pa šta ako nam je voće i povrće iz hladnjače, jogurt i kiselo mleko od mleka u prahu, a krmenadle od mesa naraslog iz GMO? Fino ceger u ruke, pravo u radnju i ne brineš da li je u njivi blato, da li pušta kazan za rakiju, a zimnica još nije smeštena u kace i tegle. S druge strane, domaće je domaće. Pa kad je tako, zašto se otimamo o konzerve uvezene iz celog belog sveta? Da nismo malo licemerni, ili ja preterujem zbog patološkog straha da će mi jesen doneti maglu, oblake, kišu i vetrove? Dobro je to, ako ni zbog čeg drugog, a ono da razumemo jesen kao doba kad svakom paoru, seljaku, ili poljoprivredniku – kičma puca od zlata i bogatstva jeseni. A malena snaga, svakim danom sve manje paora, a sve više kaldrmaša.
Dobro jutro!
(Foto: www.zdravasrbija.com, ilustracija)
