piše: Ru Šavr
ZABORAVNA CRTICA
Nekada je Beograd budio Duško Radović. Davno je to bilo i ima nas koji se toga ne sećamo, ali je, srećom, iza njega ostalo mnoštvo zabeleženih lepih misli koje je pisao u tmurnim i vedrim jutrima. Duška je mučila migrena, puno je pušio, često nije mogao da spava i posmatrao bi rano, vrlo rano, Beograd, a zatim zapisivao misli. Jedna od njih odnosila se na našu zaboravnost. Ali, tog puta nije mislio na činjenicu da se lako zaboravljaju kišobrani, ključevi, naočare i ostale sitnice. On se setio da se to dešava i ljudima, pa je rekao: „U Beogradu živi mnogo zaboravljenih ljudi. Neko ih je nekad ostavio i zaboravio.“
Možda nismo navikli da razmišljamo na takav način, ali ima mnogo istine u tome da se, kao i stvari, i ljudi mogu zaboraviti. Naročito oni koji su stari ili slabi. Ili oni koji nisu moćni i ne mogu da uzvrate velikim stvarima. Ponekad s pravom zaboravimo na one koji su sebični, ali često smo nepravedni. I to najčešće baš prema onima koji su nas najviše zadužili. Ko od nas ne bi mogao da kaže da je nekoga, u svakodnevnoj trci, naprosto zaboravio? Svakome se to desilo, ali dok je čovek živ, može i da ispravi neke stvari. Možda bi baš današnji dan mogao da bude onaj u kome ćemo okrenuti neki stari, ali još uvek važeći, broj telefona i čuti davno zaboravljeni glas. Pa još ako bi nam se taj neko obradovao, bio bi to lep početak, ili završetak jednog dana našeg života. Dana u kome nas je neko podsetio da nam je ljudska bliskost ipak najpotrebnija.
Dobro jutro.
(Foto: wallpaperfolder.com, ilustracija)
Beograd202 