piše: Dejan Grujić
Pre neki dan, saznao sam da je jedna moja koleginica, novinarka, telefonom pokušavala da dobije informacije u vezi sa temom koju je obrađivala tih dana. Najpre je, poštujući proceduru, poslala mejl na adresu koja je navedena za sva pitanja. Prošlo je neko vreme, odgovora nije bilo. Pokušala je telefonom da se raspita da li je mejl stigao. Nakon što se uljudno predstavila imenom i prezimenom nije uspela da sazna ime osobe sa druge strane žice. Ta sekretarica ili šta god već, sebe je predstavila sa „neko iz Kabineta“. Nema osobe za javne odnose, bila je na odmoru, pa je otišla na bolovanje. E, tu je problem. Inače, sve bi bilo kako je to negde lepo zamišljeno. Ovako, „neko iz Kabineta“ odlučuje da li će i kome da prosledi pitanja koja interesuju javnost. Imamo mi zakone, sve je na papiru, ali to malo ko poštuje. Uglavnom, stranci, koji rade u Srbiji, doneli su ovde manire profesionalnog odnosa sa medijima pa je od njih uvek lako dobiti odgovor. Oni imaju stručnjake za komunikaciju koji će vam odgovoriti brzo ali i nekonkretno. U stvari, iza svake reči, biće upakovano samo ono što je u interesu kompanije, ali ne i korisnika ili potrošača usluga. Ne smem ni da zamislim kako je običnom građaninu koji je prinuđen da se za informaciju koja je inače od značaja za sve obrati lokalnim službama. Uvek će se naći nekakva Mica Ubica koja će uz zahtev FT1P (fali ti jedan papir) navesti ko zna koliko prepreka da na kraju svako iole normalan odustane i klone po sistemu APP (ako prođe, prođe). Danas je međunarodni Dan prava javnosti da zna. Naša javnost će i danas zatrpavati poverenika Šabića žalbama na ponašanje javnih i ostalih službenika koji ne rade svoj posao iako su za njega plaćeni parama koje se nama odbijaju od zarade. I, nikom ništa. Mogli bi umesto leđa koja imaju ti isti službenici trebali da poture i vlastiti obraz. Ako ga imaju.
Dobro jutro!
(Foto> twitter.com, ilustracija)
Beograd202 