piše: Vlada Todorović
Telefon je zvonio…
Telefon zvoni u autobusu. Mobilni, ako ćemo baš precizno. I, niko se ne javlja. A to traje… i traje…
Sećam se kada sam bio mali i išao po zgradi kako mi je bilo neobično kada bi tako u nekom stanu telefon zvonio, a niko se nije javljao. Dobro, nema nikoga kući, i onda manje ili više uporni čovek sa druge strane žice odustane. Možda je bila greška, možda taj s druge strane ne zna da su ti koje zove na poslu.
Međutim, kada zvoni mobilni telefon, a niko se ne javlja, to je onda više nego čudno. I ne samo meni, i drugi ljudi se okreću kako telefon uporno nastavlja da zvoni. Interesantno, ne može baš tačno da se odredi odakle zvoni. Najverovatnije je mobilni u tašni ili džepu. Možda je to neka starija osoba, koja bez obzira na jako zvono ne čuje… i, tako. Autubus putuje, telefon zvoni, a ljudi čak ne mogu ni da pomognu onome čiji telefon zvoni li zvoni.
Ja, s druge strane, razmišljam. Ovo nije običan telefon. Mobilni imaju tu nezgodnu opciju da ne dozvoljavaju da beskrajno „uznemiravate“ osobu koja vam se ne javlja. Tako da, možda, ovo nije telefonski poziv. Možda je neko sebi stavio alarm – podsetnik, za kojeg je izabrao telefonsko zvono. No, krajnji rezultat je isti – ne uspeva da ga čuje. Već pet stanica.
Par dana kasnije, u jednom drugom autobusu, ista stvar. Koja traje isto tako dugo. Što me navodi na sledeći zaključak – možda se to samo neko šali sa saputnicima, i posmatra njihovu reakciju. Ili je reč o nekom sociološko-psihološkom istraživanju. Sada su mi svi sumnjivi. I stari i mladi. A telefon… on je nastavio da zvoni i kada sam izašao iz autobusa. Bez pravog odgovora.
(Foto: greengardenyalova.com, ilustracija)
Beograd202 