piše: Dejan Grujić
Nasilje je zavladalo Srbijom, ako redovno pratite javne medije. Takav zaključak se lako izvodi posle bar jedne odgledane emisije na temu nasilja. Uglavnom, govore žene koje su muževi nasilnici zlostavljali na najstravičnije načine. Tu su i predstavnici nevladinog i nadležnog vladinog sektora koji govore o odlučnim merama koje treba preduzeti da se nasilje dovede pod kontrolu. Ne znam šta to znači, „pod kontrolu“. Voleo bih da ga ne uopšte ne bude. A opet, ima ga. I to ne samo prema ženama deci i starcima. Ima ga svuda oko nas. Čega god da se dohvatimo, na koju god stranu pogledamo – vidimo nasilje. Na primer, nasilje je i kada starac od osamdeset godina stoji u prevozu, a mališa od 14 godina nezainteresovano zuri u mobilni i neće da ustupi mesto. Nasilje je i kada nam umesto trista upakuju 380 grama mlevenog, skupog i bajatog mesa. Nasilje je i kada nam skinu od plate jer im se može, ili nam isplata zarade kasni a banka neprestano pomoću takozvanih uterivača dugova uznemirava i preti svaki dan. Nasilje je i kada džip proleti na crveno i niko ga ne dira čak i kad se nepropisno parkira jer mu se može. Nasilje je i kada profesor uporno obara studenta jer mu je nesimpatičan, pesnik plaća reket da bi objavio svoje stihove, a nazovi pevačice i manekenke javno siluju javnost urličući i svlačećeći se sa tv ekrana. Nasilje je i tri tačke, koje dodajem na ova nabrajanja, a prestavljaju da se sve nastavlja bez nade da će uskoro biti okončano. I, šta sad da radimo? Neki kažu, sve je to stiglo sa strane, nekad je bilo bolje. Pa zašto ne može da bude kao nekad, pitam se? Nemam odgovor jer prepoznajem u sebi nasilnika koji nasilje oko sebe ne pokušava da suzbije, jer je usamljen i ravnodušan. Kakav je slučaj sa vama? Da li ste bolji od mene? Dobro jutro.
(Foto: ec.europa.eu, ilustracija)
