piše: Dejan Grujić
Đak ošamario nastavnicu u školi. Iz čista mira. Šokirana profesorka zažalila što radi posao vredan divljenja i poštovanja. Profesor se iznervirao, tresnuo knjigom o klupu, u stvari možda i u glavu učenika, ali to na sudu nije dokazano. Izgubio licencu. Ko zna koliko još ima slučajeva nasilja u prosveti, a da se o tome ne govori. Zbog sramote. Čije, pitam se? Naše.
U moje vreme, kad se znao neki red, jednom nisam napisao domaći zadatak. Slagao sam učiteljicu i ona me je povukla za zuluf i ja sam ustao. Izgrdila me pred svima i ja sam pognute glave seo. Pošto nisam smeo da lažem roditelje, odmah sam s vrata ispričao moju stranu priče. Prećutao sam ono o zulufu. Međutim, lajava drugarica je sutradan srela moju majku i sve joj istrtljala. Majka se vratila sa pijace vukući cegere ali i prut. Tako me je izmlatila zbog tog slučaja da i danas pamtim te batine. To nije bilo u redu, mislio sam tada a mislim i danas. Pa, šta ako nisam napisao domaći? E, odgovor na to pitanje krije se u razlozima zašto su nam deca takva kakva su, razbacana, napucana i drčna. Mi, njihovi roditelji smo ih navikli na to „pa šta ako nisi…“ i došli smo do toga da su prestali da pišu domaće zadatke, čitaju lektiru, rade fizičko, pa da beže sa časova, a sada evo i da tuku nastavnike, ili oni njih ako se to dokaže. Neki iz zabave zapale pijanog beskućnika a imaju samo 12 godina. Zato će Ministarstvo prosvete, ali i unutrašnjih poslova, da preuzme ulogu one moje konzervativne učiteljice i u slučaju nasilja naših junoša kazne izricati nama, roditeljima. Ima da platiš i robijaš, rođo, ako nisi na vreme pričao, ubeđivao, vaspitavao, ponekad i zveknuo kao što to činiše naši stari. Znam da će sada posle ovog „zvekneš“ da kriknu bolnim jaucima zaštitnici dečjih prava, ali njima naše kazne neće stizati. Nas, roditelje, najviše će boleti zadiranje u novčnik. To je sigurno. Pa ti vidi.
Dobro jutro!
(Foto: YouTube, ilustracija)
Beograd202 