piše: Dejan Grujić
Moja drugarica Marta mi je poslala razglednicu iz banje sa oporavka. Moj drug Zoran javio se iz Egipta, poslao je takođe razglednicu. Čuvam ih, zajedno sa još nekoliko koje su mi stigle iz Amerike, Rijeke, ali i Noehausena u Nemačkoj. Mnogo su mi drage, ali ja nisam uzvratio istom merom prijateljima. Jednostavno, nisam imao vremena da odem do kioska, kupim neku razglednicu ili čestitiku, pa onda u pošti nalepim marku, pa pronađem sanduče i ubacim. Mislim, imao sam vremena, ali me je, što bi rekao običan svet, „mrzelo da se cimam“. E, baš tu je u stvari mnogo toga rečeno. Da li treba da nas mrzi da uložimo malo vremena i truda i nekome koga poštujemo i cenimo pošaljemo čestitku, na primer sada, za Novu godinu? Moguće je da su društvene mreže, mejlovi i mobilni telefoni krivi za to. A možda i nisu? Iščekivanje poštara, pod uslovom da znate da će nešto doneti, najlepša je „sreća koja se čeka“. Ali, mi ni za to nemamo vremena. Poštari dolaze prepodne, a tada su mnogi na poslu ili gde god već. Kako smo nekad bili uvek kod kuće? Tada je bilo sve drugačije, mi smo bili deca, majke nam nisu radile, imali smo vremena jer nije bilo interneta koji ga je prosto istopio. Godine mi prođoše u proveravanju imejla, Fejsbuka ili Tvitera, a nekada je sve to bilo sažeto u pismo, ilustrovano parče sjajnog kartona ili dopisnu kartu iz daleka. Možemo li da vratimo vreme? Ne. Ali, zato serveri pucaju, poruke se brišu i nestaju zauvek, a šarmantno kičaste novogodišnje čestitke ili razglednice ostaju za sva vremena. Makar to bilo na tavanu u staroj kutiji za cipele.
Dobro jutro!
(Foto: www.comlab.rs, ilustracija)
