piše: Ru Šavr
Novoizgrađena crtica
Često prolazim pored novih zgrada. Niču kao pečurke i izgledaju „neotpakovano“. Ne valja što, iako najčešće nije reč o divljoj gradnji, zgrade koje viđam kao da su projektovane bez konsultacije sa stručnim licima. Barem ne onim koji imaju veze sa dozvolama za gradnju i urbanističkim planiranjem. Tako vidite novu zgradu koja je u potpunosti zaklonila svetlost onoj do nje; umeju jedna drugoj da budu toliko blizu da komšije mogu međusobno da razmenjuju šta žele bez izlaska iz kuće. Nadogradnje umeju da nonšalantno zaklone građevinu od istorijskog značaja, a ima idrugih, sličnih primera. Navodi to na razmišljanje… Ne samo ono „ko im dade dozvolu“ nego se podsetite i nekih pravila tj. zakonitosti vezanih za gradnju kuće. Naime, inspirisala me je vest koju sam nedavno pročitala: Pobunili se u Irskoj i na Islandu zbog gradnje kuća na, tzv. vilinskoj zemlji. Danas ovo čitamo kao čudnu vest. A i kod nas je nekada važilo to pravilo. Ništa se nije gradilo na mestu koje se naziva vilino kolo. Tamo trava raste proređeno ili bujnije, što je siguran znak da su vile ostavile svoj trag. S vilama nije bilo šale…
Postojala su i druga mesta na kojima se nije gradilo: tamo gde je bila stara crkva ili kuća, na međi, na raskršću, na mestu sa lošom vodom, tamo gde je grom udario u drvo ili blizu groblja. E, ali to je bilo u staro vreme. Sad se o tome ne vodi računa. Gradi se gde bilo. Na mestima koja očigledno nisu na dobrom položaju jer su zagađena, ili suviše izložena dejstvu prirodnih sila. No, niko za to kao da ne mari, iako su nam danas znanja o graditeljstvu mnogo veća. Nužda zakon menja, a i ne verujemo više u vile. I mnogo smo sujetni. Mislimo da nam niko ne može ništa.
Kamo sreće da i danas oslušnemo ne bi li čuli dobar glas pre nego što nešto započnemo.
Dobro jutro!
(Foto: beobuild.rs, ilustracija)
Beograd202 