piše: Ru Šavr
ZIMSKE ČAROLIJE
Kao i mnogi, i ja se radujem ovom topljenju snega i leda, iako se zimske radosti i čarolije uglavnom vezuju za njih. Skijanje, hokej, sankanje, klizanje, sve je simpatično na svoj način. Mada, najviše volim da ih gledam iz fotelje u toploj sobi. Čak mi i odlazak do klizališta u vidu publike, uvlači zimu u kosti, više volim da mislim na njih i gledam ih sa distance, kad već nisam na nekoj planini.
„Sneg ne volim ni u saksiji da vidim“, reče jedan moj poznanik. Priznaću da sam, vremenom, počela da se slažem s njim, mada, neću poricati da prvi dan kada padne i okuje grad sve izgleda čarobno. To je zimska čarolija, što se mene tiče. Sneg pokrije i našu nebrigu i đubre koje bacamo, pa sve deluje lepše nego inače. U takvim zimskim večerima prija šetnja. Ono što nam kvari zadovoljstvo je činjenica da posle ne znamo šta ćemo sa snegom, a kad napuni rečna korita, zna da napravi čudo i sve poremeti za čas.
I tako, sneg kao nekakav fenomen, vremenom, jasno pokazuje razliku između deteta i odraslog čoveka. S poslovnim obavezama, čišćenjem zavejanog automobila i dvorišta, redukovanim gradskim prevozom i zaleđenim ulicama, na sneg počinjemo da gledamo kao na nešto što ne priželjkujemo. Inače, retko ko od nas bi mogao da kaže da su mu blistavi beli predeli, pravljenje Sneška, grudvanje i slično, odbojni. Jednostavno, sneg nam s godinama menja percepciju. I kad se otopi a ledeni dani popuste, najednom se budi osećaj nekakve slobode. Prave se planovi – otići ću ovde ili onde – završiću sve što nisam ovih dana – slobodni smo. Dete bi, s druge strane, želelo da sve to potraje.
Dobro jutro.
(Foto: Pinterest, ilustracija)
