piše: Dejan Grujić
Bog na nebu – kum na zemlji. Tako se Srbi zaklinju u svoje najbliže na venčanju ili krštenju, slavi, rođendanu ili u kafani. O kumovima su nastale brojne poznate i manje poznate pesme, a usklik: „Kume, brate moj“, podrazumeva se svuda gde miče srpsko uvo sa šajkačom na glavi ili pištoljem za pojasom. Institucija kuma u Srbiji ali i svuda gde Srbi žive veoma je poštovana. Niko sa sigurnošću ne može da se zakune koliko stotina godina unazad neguje svoje kumstvo, ali pod uslovom da ga nije raskidao. Ponekad se to činilo i u krvi, kao čuveno kumstvo okončano u Radovanjskom lugu ili pre neki dan na šinama u krugu beogradske dvojke. Najviše sumnji izazivaju novokomponovana kumstva političko-kriminalno-estradna. To vam je ono, znam čoveka, mnogo je moćan, mogao bi da mi bude kum. Ili možda ovi njegovi su mnogo jaki, možda mi ženu zaposle a švecu ubace na televiziju da nešto čitucka. Ta kumstva iz koristi lako, brzo i duboko pucaju kao lubenica u avgustu. Iskrena traju kao što rekoh i stotinama godina, i to pre svega zahvaljujući starom običaju po kome se „kumu ne smeta“. Ide se u goste samo kad kum pozove, a kuma posećujemo samo kad nešto mora da mu se javi tipa, venčanje, krštenje ili daleko bilo sahrana. Tako je od davnina ko je pravi tradicionalni domaćin, a ovi kajlaši sa dobrom
robom i kumom kome prvo uz „gde si“ pomenu mater, sestru ili oca odavno su izgubili svaki dodir sa, verom i kultom kuma. Njihov smisao života i vere, sveo se na „koliko sam ja dobar“ i „stavi mi malo belog u tri crte“. To im je jedina veza sa mozgom.
Dobro jutro!
(Foto: ItalianAware, ilustracija)
Beograd202 