piše: Ru Šavr
(NE)VIDLJIVA CRTICA
Danas je tako tmuran dan da čovek stalno ima utisak da ne vidi dobro. Oblačno je i pritiska neko difuzno svetlo. Upalimo lampu, ali ne ide, meša se veštačko sa dnevnim. Ugasimo je, pa opet ne vidimo dobro. Izađemo napolje, a ono sve presvučeno nekom skramom. Trljamo oči i mislimo kako su nam potrebne naočari. Doduše, možda i jesu. Ko zna kad smo poslednji put bili kod lekara i optičara. Ja se nešto ne sećam. Uostalom, svi koje poznajem takođe ne idu tamo bez preke potrebe. Znam i one koji naočare kupuju na pijaci, kod Kineza. A znam i one koji ih pozajmljuju od najbližih. Mnogi stariji vezuju ih gumicama za tegle da bolje pasuju. A opet, ima i onih koji ne beže od lekara, ali ne bi stavili naočare za vid ni za živu glavu. Smatraju da su lepši bez njih. Neki se dovijaju sočivima, koja itekako znaju da iznevere.
Nekada se nadamo da ne vidimo dobro jer je maglovit i tmuran dan, biće bolje kad ogreje Sunce. I on osvane. I stvarno, sve je, nekako, lepše i bliže po lepom danu. Imamo volje za sve. Čak i da odemo u prodavnicu naočara. Samo, zna se i to, nećemo kupiti one providne, za bolji vid, nego ćemo izabrati neke lepe, obojene, za sunce. Nekako uvek radije kupujemo te, sunčane naočare, za njih se ipak, nekako, nađu pare i to za one malo bolje a ne kineske… Tako, čekamo proleće i trenutak kada ćemo šetati nove, ne tako jeftine tamne naočare, a oftalmolog opet može malo da pričeka…
Dobro jutro.
(Foto: Pinterest, ilustracija)
