piše: Dejan Grujić
Ko zna koliko puta smo sumnjičavo vrteli glavom dok smo degustirali čokolade koje su stigle od rođaka iz inostranstva. Slično je i sa deterdžentom koji švercerskim kanalima dolazi iz susednih zemalja koje su uveliko u Evropskoj uniji. Neke domaćice se zaklinju da je bolje kupiti džak praška na pijaci, nego u prodavnici, jer navodno pere bolje, a i veš je belji. Nedavno su se pobunile neke od zemalja novih članica Unije koje su otkrile da se isti artikli proizvode po različitim recepturama za njihova tržišta u odnosu na tržište, recimo Nemačke, ili Holandije. Pobuna neće uroditi plodom, najverovatnije zato što se navodno prema rečima proizvođača i tržišta razlikuju. Tako na primer, „zapadni Balkanci“ nisu navikli da jedu čokoladu koja ima veći udeo kakoa već više vole šećerne table. Ako vole table sa lešnikom, neka to onda bude onaj tucani, ali četvrte klase. Na sve se misli, najviše na profit. Čudimo se i što nam je krš sa evropskih ulica okupirao ulice, računari ili veš mašine izdržavaju taman toliko koliko traje garantni rok a potom se u servisu ustanovi da je cena popravke viša od novog proizvoda. Uostalom, šta možemo da očekujemo od veš mašine, ili šporeta koji u proseku koštaju oko dvesta evra? Ništa, jer smo nekada domaće kupovali po ceni od hiljadu maraka ali su trajale po trideset i više godina bez kvara ili reklamacije. Zatvorili smo fabrike televizora, frižidera, veš mašina, zakorovili plodna polja i sada smo zavisni od uvoza. Ko nam je kriv kad smo hteli veće pa nam sad sve poispadalo iz vreće. Nema zakona, nema zaštite potrošača, nema kontrole, jedino ima vapaja za nekim starim dobrim vremenima i proizvodima koji su doduše bili malo skuplji ali su zato bili skoro večni. Ništa više nije večno, ni stvari ni ljudi, sve je posalo brzo kvarljiva roba. Ko se na to navikne, lakše će mu pasti rupa na onoj vreći u koju smo hteli da trpamo a da to bude preko tuđih leđa.
Dobro jutro!
Beograd202 